Najbolje knjige 2023. godine

Premda je ovo zabavan deo godine na Instagramu, milion lista i listica se pravi, i, da, jasno mi je da vam ne treba još jedna, znam i da su praznici neretko povod da kinjimo sebe što nismo ovo ili ovoliko. Priznajem da sam ja jedna od tih opsesivno-refleksivnih i ova godina je za mene bila izuzetno teška. Kada sam sumirala svoju čitalačku godinu, istinski sam se iznenadila kad sam shvatila da sam neke knjige čitala ove, a ne prošle godine – toliko mi je sve delovalo dugo, razvučeno i nekako amorfno.

Zašto vam sve ovo govorim? Zato što sam pre nekoliko sedmica bila nepravedna kad sam nazvala ovu godinu čitalački slabom.

Pregledajući pročitane naslove ove godine, a neću vam reći koliko je to jer je suštinski nebitno i stvara besmisleno upoređivanje, shvatila da su među njima tihe knjige. Kad već imamo one za grljenje, ljubljenje, kantu za otpatke, ovakve i ovakve, ja odlučujem da postoje i tihe knjige.

To su knjige koje su daleko od FOTO, VIDEO, EKSKLUZIVA marketinga, a u vama izazivaju ono uzvišeno poštovanje zbog kojih je blasfemično da ih i vi tako predstavljate. Ove godine čitala sam knjige koje su zaista živele u mojoj svakodnevici, nisu me iz nje izbacivale, već su me njoj vraćale i sa njom su srasle. Imam utisak da su mi se ove knjige događale, i tek sad kad sam se osvrnula na čitavu godinu, jasno mi je koliko su neke od njih uticale na mene.

Pričaću vam o njima bez želje da ih rangiram, ali ću na kraju ipak izdvojiti jednu koja je obeležila ovu godinu iz nekoliko razloga.

Za početak, izdvojila bih “Nebulozne poslove” Dejvida Grejbera i „Dekolonijalni feminizam“ Fransoaz Veržes, o kojoj ću vam tek pisati jer želim još jednom da je pročitam. Njih sam čitala da ipak ne bih prestala da razumem svet, ma šta rekao Benhamin Labatut u knjizi „Kada prestanemo da razumemo svet“.

Antropologija, feminizam i dekolonijalna teorija, i onda sloj prirodnih nauka, sve te knjige su ove godine davale smernice za promišljanje tema koje su mi važne. Grejber je bio tu u trenucima kada sam prolazila kroz karijernu krizu i pitanje „šta da radim u svetu neprijateljski nastrojenom prema humanistima i filolozima“, Veržes je dospela do mene prijateljskim putevima i hvala ti, Majo, dala mi je neke odgovore, i bitnije, otvorila još više pitanja o kojima treba promišljati ako zaista želimo bolji svet za sve, a Labatut, pa znate već, na glavu sam vam se popela – Labatut se baš desio ove godine i sve mi se čini da će me u 2024. vratiti Zebaldu. To me posebno raduje!

Videla sam nekoliko lista ove godine na Instagramu i moram priznati da me je razočaralo što na većini dominiraju muškarci. Ne zato što mislim da po svaku cenu treba promovisati književnost koju su pisale žene, čak i kad je osrednja, već zato što su kod mene ove godine dominirale spisateljice. Ali Smit, Ana Bolava, Rebeka Solnit, Vesna Goldsvorti, Gvendolin Rajli, En Karson, Džumpa Lahiri, Alis Manro – to su okosnice one tihe, nenametljive književnosti sa kojom sam se saživela ove godine.

Ali Smit mi je razmrdala mozak u januaru (romanom “Jesen”), osigurala da preživim sezonu cocetine, Ana Bolava me je (romanom “U mraku”) vratila u detinjstvo koje sam provela u poljima i podsetila me je na sve one komšinice u manjim mestima koje žive same i o njima ne znate gotovo ništa, a čini vam se da je u njima sažeto sve što o životu treba da znate, i tu je odmah i nenadmašiva Alis Manro sa svojom „poetikom malog mestaˮ zbog koje prestajete samo da gledate i počinjete da vidite, potom Vesna Goldsvorti koja mi je romanom “Černobiljske jagode” pokazala da nije iskrenost i hrabrost podeliti svoj seksualni život sa svetom ili plakati na televiziji, već reći da ste prosečni, da se politički omašili, da vaš život nema holivudski zaplet, da ste bolesni, tužni i uplašeni i da pišete jednu knjigu prosečnu koliko i vi.

Niti su sve knjige pisane za studente književnosti, niti će sve promeniti svet – a ipak, treba da postoji i književnost van superlativa jer je za nju izazov pronaći pravu reč, i ta reč za mene bila je veća i značajnija od bilo kojeg marketinškog superlativa. Da, govorim o prosečnosti.

Rebeka Solnit i Gvendolin Rajli, obe pišu o majkama, ali toliko veličanstveno različito – Solnit u romanu “Izdaleka blizu” iz majke izvlači čitavu istoriju sveta, onu koje nema u udžbenicima, jednu posve intimnu mapu oko koje plete eseje o priči, pričanju, kajsijama na podu, ledu na Islandu i monasima na drugom kraju sveta. U romanu “Moje aveti” Gvendolin Rajli, majka se ispostavlja kao lik koji nikada nije uspeo da postane glavni, ni u tuđoj, ni u svojoj priči, ali naposletku, shvatićete da ovo nikada i nije bila priča o majci iako se sve vreme o njoj govori.

Džumpa Lahiri je moje otkriće ove godine, i o njoj vam još nisam pisala jer njene priče čitam na kašičicu i s punom pažnjom – ali ona mi je pokazala, po hiljaditi put, da je moć književnosti neretko u onome što ne piše nego u onome što piše. En Karson se jednom sedmično pojavi na nekom storiju, svi znate moju očaranost - o “Lepoti muža” sam i pisala, ali ove godine sam prvi put čitala njene kratke priče po časopisima i podsetila se onoga što je Brodski rekao, parafraziraću, da onaj ko ume da napiše stih može da napiše bilo šta posle.

Ove godine čitala sam mnogo pesnika koji su zalutali u prozu, i ponekad mi se čini da mnogi to rade da bi skrenuli pažnju na svoju poeziju koja, znate već, nije dovoljno zanimljiva ukoliko nije pogodna za lajk, šer, subskrajb. Ipak, voljena Vrana iz Hjuzove poezije sletela je kod Maksa Portera u raščupani narativ „Tuga je pernato stvorenjeˮ, a imam i ja jednu kod prozora u poslednje vreme, verovali ili ne – sednem u fotelju ujutro pored prozora, ona stane na banderu i posmatra me.

U drugoj polovini godine primetila sam da je dominantno osećanje u knjigama koje čitam tuga – od Handkeove izražene kroz prezir prema metaforama (u romanu „Nesreća bez željaˮ), preko Porterove neuredne, čupave, krvave i crne, do tople i mokre tuge u Vuongovom lirskom romanu „Na zemlji smo nakratko predivni“. I svuda su neke majke – Handkeova majka je preminula, supruga Porterovog junaka je preminula i ostavila dva dečaka i unezverenog muža za sobom, majka Malog psa kod Vuonga motiviše čitavu pripovest o odrastanju Vijetnamca, geja, iz radničke porodice. Neke teme su, očito, osvojile ovu godinu.

„Američka pastorala“ Filipa Rota bila je moja godišnja doza grandiozne naracije, porodične sage neodvojive od gustog društvenog tkanja i Rot nesumnjivo nudi jedan ironični, nepouzdani, cinični i prodorni pogled na društvo u raspadanju. Ako ste motivisani, uzmite prvo Melvilovog „Mobija Dika“, pa „Američku pastoralu“ i otvoriće vam se novi prozor u glavi, to obećavam, samo se ništa neće provetriti, to već upozoravam.

Jedan Barns svake godine (ovoga puta roman „Troje“), na to obavezujem sebe i njegove knjige čuvam za one trenutke kada tačno znam šta mi treba – nepretenciozni intelekt, vrhunski humor i ležernost u poigravanju sa svim. Kod Barnsa ne postoji tema nepogodna za zbijanje ozbiljno dobre šale, ali to ne treba da vas prevari – Barns je pisac ljubavnih romana, i to jedan od najboljih savremenih, ako mene pitate.

Naposletku, obećala sam vam knjigu koja mi je obeležila ovu godinu i ona je još jedan pokazatelj da je dopadanje loš kriterijum u književnosti. Vidite, meni se ova knjiga nije dopala. Naprotiv – ugrozila mi je mentalno zdravlje jer sam ušla duboko u nju, pod jakim utiskom svih majskih dešavanja kod nas. Ono što sam našla kad sam se spustila na dno pakla u kojem postoje deca-ubice uznemirilo me je i uplašilo. Nisam vam o njoj govorila jer će biti objavljena tek u petak u Laguni, i pogodili ste, govorim o romanu „Moramo da razgovaramo o Kevinu“ Lajonel Šrajver, za koji sam pisala pogovor.

Kao i svi, i ja sam bila izložena raznim teorijama nakon maja o tome zašto, kako je moguće, otkud to, ali nijedna mi nije pružila tako složen uvid na pitanje dečje psihopatologije kao ova knjiga – nikakvi psihijatri, psiholozi, sociolozi, smatrači opšte prakse, ne. Književnost, kao i uvek, i to fikcija. Da parafraziram autorku, mi nikada ne znamo ko i šta ulazi na zadnja vrata, a ja bih dodala i da su to vrata koja su uvek otvorena. Ovo ne treba da čitate, ali morate.

Za kraj, ovu godinu ste obeležili vi i vaše poverenje u moj letnji projekat, nastao iz želje da pronađem bolji način za život sa i u književnosti. Klub kratkih priča počeo je stidljivo, ali sada radi punom parom zahvaljujući vašoj otvorenosti da govorite o književnosti van granica koje nam nameće školski pristup, jednosmernost književnih večeri i pasivnost inherentna svakom „konzumiranju sadržajaˮ. Zajedno smo ove godine radili na tome da književnost ne bude sadržaj na društvenim mrežama, broj pročitanih knjiga ili reklamiranje lepih korica, već duboki zaron u sebe i svet, i sve to u dobrom društvu. Iskreno vam hvala i jedva čekam da i naredne godine nastavimo zajedno. 🌻