Filip Rot - Američka pastorala

Ovaj roman treba da dolazi s upozorenjem osobama s opsesivno-kompulsivnim poremećajem.

Završila sam ga pre dva dana i intenzivno mi okupira mozak dok se tuširam (ko je Rita Koen, šta je Rita Koen), a tad mi je uglavnom zakazana egzistencijalna kriza s maskom za kosu.

Šalu na stranu, ako volite da stvari imaju početak i kraj i da puška s početka do kraja i opali, mogao bi vas svrbeti mozak nakon čitanja. Ipak, mislim da je Rotova pripovedačka magija upravo u tome što je razvezao neke čvorove, ostavio ih da vise, odbio da nam da odgovore na pitanja koja nas vuku da čitamo dalje i, ukratko, pažljivo minirao svaku našu pretpostavku o tome da događaji u svetu i nama imaju jasne uzročno-posledične veze.

Ovo je priča o Jovu iz 20. veka, i primetićete da se Rot nadovezuje na verziju ove biblijske priče iz 19. veka, Melvilovog „Mobija Dika“. Ono što je ribarenje za Melvila, to je kožarska industrija za Rota. Premda znam da je mnogim čitaocima zamorno detaljno opisivanje izrade kožnih rukavica, mislim da ono nikako nije suvišno jer je ovo roman o Americi, industrijskoj revoluciji, povećanoj proizvodnji tokom i nakon rata, demografskim promenama sredinom veka, kohabitaciji različitih ideologija i ulozi pojedinca u svemu tome.

Pristupiti ovoj temi mogu samo megalomanski pisci, poput Rota i Frenzena. Ipak, kada uporedite njihova formalna rešenja, uočavate koliko je Rot dublji, kompleksniji i, što da ne, talentovaniji pisac od Frenzena. 🙈

Pogledajte Vermerovu sliku „Alegorija umetnosti“ pre daljeg čitanja.

Kao što nam Vermer prvo daje da vidimo slikara okrenutih leđa, Rot uvodi pripovedača Natana Zakermana o kojem mi znamo taman toliko da razumemo da je pisac, opsednut legendarnim Svidom, srednjoškolskom sportskom zvezdom kojem su životne prilike uvek bile naklonjene. Njihov susret nakon mnogo godina dovoljan je Zakermanu da oživi svoje interesovanje za njegovu priču, ali, kao što slika kod Vermera nije dovršena i počinje od glave, tako i priča o Svidu samo počinje od modela.

Iza modela na slici nalazi se mapa nekadašnje Holandije, i Rot na isti način hvata istorijski trenutak opisima Njuarka, Njujorka, političkih okolnosti, rata u Vijetnamu – u pozadini.

Ako ponovo pogledate sliku, uočavate da je u fokusu slikar jer nam je on najbliži, a da je naša uloga posmatrača dvostruko oposredovana – mi vidimo sliku na kojoj slikar slika sliku, u drugom planu je model, a u trećem mapa sveta. Rot na identičan način slaže narativne ravni u ovom romanu – iza priče o Svidu (modelu) nalazi se mapa Amerike, ali mi (ne) vidimo priču jer nam ju je Natan velikim delom zaklonio.

Znate ono „Zovite me Ismail“ kojim počinje „Mobi Dik“?

Ovo je Rotov, i to kakav, omaž Melvilu i nepouzdanom pripovedanju.

I baš zato što je toliko veličanstveno nepouzdano, ja vam ne mogu reći o čemu se radi.

A „ko je Rita Koen, šta je Rita Koen“ – to bih volela da mi javite kad saznate, a ja ću nastaviti da razmišljam o tome pod tušem. 🙃

P. S. Tumačenja ostavljamo za neke knjiške susrete, a teorije primam u komentarima i inboksu. 🤞🌷