Rebeka Solnit - Izdaleka blizu

Kad bi postojao neki neurozapis načina na koji moj mozak skače s teme na temu, ubrzanjem od oko 100 misli/min2, imam opravdanu sumnju da bi njegova struktura izgledala kao ova knjiga.

Ipak, ona nije poput Antuneša koji vas ubaci u neku ludačku mešalicu, doda 20 kg peska i 2 kamenčine da vas povremeno tresnu u glavu, niti poput klasične esejistike kod koje su sve niti, uprkos digresijama, uredno svezane u klupko. Ovo je poput mirne, ali brze plovidbe kroz razne rukavce istorije, kulture, ličnih priča i meditacija o raznolikim pojavama, i čitavo delo ilustruje blistavu misao Rebeke Solnit: „Kanjon je izvanredan primer toga kako je nešto mekano poput vode moćnije od nečega tvrdog poput kamenaˮ.

Delo je zamišljeno kao ogledalo s centralnom tačkom u sredini, kao grč i opuštanje, a čitav tok misli inspirisan je kajsijama rasutim po podu autorkine sobe. Da li ih konzervirati, pa da nadžive i drvo, i dvorište u kojem je to drvo, i autorku, i mene i vas? Zašto ljudi imaju potrebu da se takmiče s vremenom, pa stvaraju dela trajnija od sebe?

Rebeka Solnit daje odgovor, iako kaže da nije jedna od onih esejistkinja koje poentiraju. No, ona poentira u svakom poglavlju ovog neobičnog „lirskog romanaˮ kada nas podseća da je sve što radimo, ali baš sve, deo Priče koju mi, kao civilizacija, zajedno ispisujemo. Milijarde priča naporedo teku, sreću se, spajaju, kopiraju i prenose kroz istoriju, a Rebeka Solnit, istoričarka po zanimanju, nastoji da ih uveže, razveže, rastumači i, naposletku – pusti da teku dalje.

Neobično je ovo delo. Zahteva sporo čitanje i prisutnost. O toj prisutnosti govori i autorka kad piše u burmanskim budistima koji su započeli revoluciju jednim jednostavnim gestom ili o svojoj majci, oboleloj od Alchajmera, za koju je definicija prisutnosti malo drugačija. Govori i o moći leda u našoj kolektivnoj imaginaciji, od Andersenove Ledene kraljice do inuitskih legendi o smrzavanju.

A sve vreme, zapravo, govori o – kajsijama.

Usuđujete li se?