Ana Bolava - U mraku

Prvi stihovi ikada koje sam svojevoljno zapamtila su oni s početka Šimićeve pesme „Bolesnik“: „Moje je tijelo bolesno / i žudi tihu jednu bolnicu. Bolnica bez šuma i bez grada / u praznom blijedom danu …“ A čudne su bolesti tela i, premda ću uvek pamtiti Manove opise tuberkuloze kroz prizore Marusjinih grudi ispod čije lepote trule pluća, ili opis duge i mučne smrti Ljevinovog brata Nikolaja od iste bolesti, čini mi se da joj spisateljice i pesnikinje pristupaju na meni bliskiji način.

Ana Bolava spada u red takvih spisateljica, a @kozmik.bluz me je pogurala u pravcu ovog dela rečima „ma ovo će se tebi sigurno dopasti“, i hvala joj na tome. Razmišljala sam zašto je to pretpostavila, nisam htela da je pitam – mnogo je lirskih romana koji mi se ne dopadaju, pa se ne bih kladila na tu kartu. Ana Bolava je pesnikinja i to će vam biti jasno nakon nekoliko stranica, kada se zateknete u umu osobe s hiperpercepcijom. Danas psiholozi imaju naziv za takve osobe, one su „hipersenzitivne“, ali meni se više dopada da o njima mislim kao osobama koje ne izneveravaju poetsku logiku sveta.

Mislim da bi se Bolava složila sa mnom. Ona svojoj junakinji Ani ne daje dijagnoze, čak u nju upisuje otpor prema bilo kakvim kategorijama moderne medicine. Kažem „upisuje“ jer Ana je lirski subjekt koji deli ime s autorkom. Kad bih se molila u hramu biografizma, rekla bih da Bolava kreira alter-ego, a od mirisa divizmi, hajdučke trave, kamilica i lipe stvara svojevrsnu projekciju psihičkog pejzaža. U tom pejzažu nema mesta za mišljenje o svetu kroz stereotipne kategorije, već junakinja odgovara na senzacije iz prirode neposredno i telesno.

Ako junakinji Ani rastavić ranjava ruke, Bolavin jezik se zadržava na događajnom planu i gotovo nikada ne klizi u simbole. Ovakav pristup zahteva od čitaoca da se oslobodi potrebe za traženjem ključa koji bi uveo red i logiku u svet dela, i to je kontraintuitivno ako ste navikli na razrešenja, ili ih barem tražite. Ne kažem da ih ovde nećete naći, mogu vam čak ponuditi i svoja – Ana provodi vreme s raznim travama prepunim krpelja, a opis njene bolesti podseća na lajmsku; odbila je da pristane na muška pravila sveta i, premda se s muškarcima povezuje kroz njihovu ranjivost, jer svi su muškarci u njenom svetu bolesni, ona zna da su žene drugačije „obolele“. Ipak, ovakvo nametanje spoljašnje logike delu koje joj se opire nije moje čitalačko iskustvo učinilo boljim, možda ga je čak moglo i osiromašiti jer, kao što rekoh, Bolava nije pripovedačica, već pesnikinja.

Rekla bih da su danas pesnikinje prirode, kakva je nesumnjivo Bolava, ugrožena vrsta, i da je izuzetno teško pronaći put do čitaoca koji od ovakvog dela neće odustati kao anahronog, nekomunikativnog i, što da ne, ustajalog. Kada kažem ustajalog, mislim na onaj osećaj koji imate kad se zateknete u starinskoj kući s mirisom buđi i istorijom raznih umiranja, telesnih i onih drugih – ja iz takvih prostora bežim od detinjstva, a u jednom takvom obitava junakinja, gde je tavan još uvek povlašćeni prostor svih strahova. No, Bolava u ovakav prostor useljava prirodu i njene mirise, vetri ga kroz opise reke, trave i kiše, i više no jednom zatekla sam se u iščekivanju „narativne oluje“ koja bi, kao i prirodi, usmrtila staro da bi otvorila prostor novom.

Ali, onda sam se setila da Ana čeka da to novo nikne da bi ga počupala. U pravo vreme.

Jeste li čitali Bolavu? Kakvi su bili vaši utisci? 😊 Ako niste, šta čekate? 😁