Džulijan Barns - Troje

Znate ono kad čitate Dostojevskog, pa vam je jasno da je pisac bio zaljubljen u sve one Dunje i Sonje, plemenite prostitutke i napaćene žene?

E, Barns je u ovaj roman-dramu utkao jednog homo ludensa, nesimpatičnog eruditu, visokog, mršavog i privlačnog intelektualca koji otelovljuje fantaziju svih tih kul, zajebanih tipova – možda su materijalno siromašni, ali će se u ime svih marginalaca osvetiti malim, debelim bankarima s punim buđelarom i oteti im ženu. Ne možete se oteti utisku da je Barns na strani svih wannabe umetnika-u-mladosti ovog sveta jer je i on, kao i Dostojevski, zaljubljen u svoju junakinju i ne želi da ona uvene u rukama ćate s amputiranom imaginacijom. Otkud sad njega u romanu napisanom u višeglasju nekolicine likova – i to tako postavljenom da sam ga postavila na mentalnu scenu i odabrala glumce? Pa, visoki, mršavi Englez sa sjajnim smislom za humor – nije kao da mu je stalo da se sakrije. 😎

Dramatično sam vam napisala u subotu da je možda naišla knjiga godine. Šta se promenilo?

Ništa, zapravo.

Samo znam da bih mogla pogrešiti ako vam kažem: Čitajte, dopašće vam se!

U mojoj nomenklaturi (jednoj od x), postoji podela na dve grupa autora: lirski, nadahnuti i ogromnog zamaha (Rilke, Oz, Gospodinov, recimo) i oni ispali iz Rableovog šinjela – satirični, ironični, podrugljivi i gotovo arogantni u svojoj erudiciji (Svift, Stern, DŽOJS, DeLilo). Barns je književni kameleon, ali ovde se razotkrio kao pripadnik ove druge grupe i to vrlo teatralno!

Naime, ovo je priča o dvojici prijatelja a la Don Kihot(e)-Sančo Pansa – visok, mršav i opaljen spram malog, debelog i pragmatičnog. Plemenita Dulsineja je jedna restauratorka slika, Džilijan, koja se između ove dvojice našla spletom okolnosti (ukratko, barnsovska verzija Tindera, samo mnogo zabavnije). I sad imamo Nju, Njega i još jednog Njega koji je zapeo da u priči ostane samo jedan On.

No, onda kada bi plemeniti vitez od Manče izazivao na dvoboje, malo manje plemeniti Englez bi upravio svu svoju šarmantnu aroganciju, književne klišee i (Barnsovu) inteligenciju zlice-Kupidona da razreši situaciju u svoju korist.

Dva muškarca u borbi za ljubav jedne žene – reći ćete, kakvo opšte mesto. I bili biste u pravu, ali Barns je od onih koji prihvataju da je književnih tema manje no što ovi nadahnuti žele da priznaju. Premda prihvata igru, ne prihvata i njena pravila jer, kako kaže jedan od junaka, ovaj manje domišljat: „ljubav – ono što ljudi zovu ljubavlju – samo je način da naterate nekoga da vas posle seksa zove Dušo“.

Ovaj promućurniji zna da se knjiga ne završava na poslednjoj strani, pa ću i ja vama ovde ostaviti jedan nagoveštaj:

Ljubav, itd. 😁

P. S. Knjiga se preporučuje samo onima koji (stvarno) znaju kako se zvala Prustova devojka. 😉

P. M. S. Ako mi napišete da mu ova i „nije tako dobra“, mogla bih vas izazvati na dvoboj. ⚔️