Maks Porter - Tuga je pernato stvorenje

Svaki put kad pišem o Vrani na Instagramu, i sama sam pomalo trikster – u carstvu lepih fotografija, ja podvaljujem čitaocima vrlo samosvojnu i neuporedivo „ružnu“ književnost, prljavu, lepljivu, crnu i bolnu. Tako da, koga sam preveslala da kupi Hjuzovu „Vranu“, taj je već gotov, a ovo je druga runda.

Iako se danas svaki hibridni žanr odmah podvodi u beskonačno rastegljivu kategoriju „eksperimentalne književnosti“, Maks Porter sastavlja kardiogram tuge (ne zanima me da li je ovakva konstrukcija ispravna, to je prosto tako), a on nije eksperimentalan, samo je neuredan. Ne bih ga nazvala čak ni fragmentarnim, već iscepanim, očerupanim, sirovim, histeričnim na trenutke jer tuga glavnog junaka, opsednutog poezijom Teda Hjuza, ne poštuje pravila nijednog žanra. Moglo bi se reći da je Maks Porter načinio radikalnu intervenciju u žanru elegije jer se na ovih stotinak strana nalaze spisak, stihovi, intervju, precrtane rečenice, kratke drame, neartikulisano graktanje i pokoja bizarna šala koju Vrana priredi ožalošćenoj porodici.

Otkud sad Vrana, pitate se vi, zbunjeni – pa pravo iz Hjuzove poezije ušetala je kod Portera. Stvarno je ušetala, pokucala uredno na vrata i uselila se u dom u kojem je umrla majka dvojice dečaka i supruga čoveka koji ne zna šta uopšte može da bude posle, pa kaže: „Nedostaje mi tako mnogo da sam hteo golim rukama da joj podignem spomenik visok trideset metara“, a Vrana odgovara: „Bljak, zvučiš kao magnet za frižider“. Vrana je doletela u ovaj tekst pravo iz crne rupe i odlučila da ostane sve dok „njenoj službi ne bude kraj“, a opis radnog mesta nije nimalo lak – oterati dobronamerne, ali znatiželjne komšije koji bi da pomognu, porvati se s protagonistom dok neko nekog ne očerupa, ponekad biti plastična, a nekad krvava, organizovati i režirati razne halucinacije u kojima je ipak sve u redu, mama se vraća kući, odabrati trenutak kad postaje nepristojno biti nezvan gost i otići.

Ali kao i Hjuz, ni Porter ne veruje preterano u vreme, pa taj „trenutak“ valja shvatiti kao arbitrarnu kategoriju nedefinisanog trajanja koji opstaje na granici između potpunog beznađa i uverenja da će životinjski nagon za opstankom pobediti u čoveku. I, da, ako ovoj Vrani nedostaje kosmogonijska i mitološka dimenzija iz Hjuzove poezije, kako kaže Marija Bergam Pelikani u sjajnom pogovoru, ne nedostaju joj suptilne reference na „Rođendanska pisma“, u kojima postoji jedna potresna epizoda o čoveku koji Hjuzu i Plat želi da proda malu lisicu. Kad se ta mala lisica useli kod Portera, iako se nije uselila kod Hjuza i Plat – to čini presudnu razliku jer:

„Da sam shvatio da što god dolazi s lisicom, Brak stavlja na kušnju i dokazuje da je brak – Ne bih pao na tom testu. Bi li ti pala na njemu?“ (iz pesme „Otkrivenje“, Ted Hjuz)

Ovo nije pretenciozni eruditski igrokaz, već živ (hah) i uvrnut dijalog s drugim delom koje je oživelo u opsesivnoj imaginaciji čoveka koji pati i utehu traži u delu pesnika koji je izgubio dve supruge.

A to da književnost može biti utešna u 21. veku, to je svojevrsni „biološki optimizam“ koji kaže – preživećemo. Stvarno, tuga jeste pernato stvorenje.

P. S. Ova i druga knjiga Maksa Portera odletele su sa sajma jer neko u Dereti nije optimističan, ali savetujem kopanje kod kojeg god dilera da nabavljate svoju robu.