Hulio Kortasar - majstor kratke priče

3. januar 2024.

Hulio Kortasar
Hulio Kortasar

Verovatno znate da u januarsko-februarskom ciklusu Kluba kratkih priča čitamo pet priča Hulija Kortasara – ako ne znate, odlično, sad znate, ali možda se pitate zašto Kortasar zavređuje poseban ciklus. Danas ću pokušati da odgovorim na to pitanje.

Kažem „pokušatiˮ jer mislim da je veštinu Kortasarovog pripovedanja i njenu osobenost nemoguće prepričati. Kada se sretnete s njegovom kratkom pričom, a to je jedan od onih susreta koje ćete zabeležiti u dnevnik, biće vam jasno da ju je samo on mogao napisati. Ovo ne govorim kao još jednu floskulu, niti mi je namera da njegov opus mistifikujem mitom o originalnosti, ali Kortasar jeste doveo u pitanje mnoge žanrovske konvencije kratke priče. Ukoliko ste čitali „Školiceˮ, znate i da nije lako pristajao na ograničenja romana i od teksta je stvorio svojevrsnu igru s čitaocem, likovima i književnom tradicijom. Neretko je isticao da ne veruje u književni žanr koji ne ide u korak s vremenom i zaista, njegova proza dovodi u pitanje gotovo sve – perspektivu pripovedača, čak i njegovu prirodu (recimo, u jednoj priči je nejasno da li pripoveda čovek ili mašina ili oboje, i ima li razlike), jezik (nekad meša zamenice i ignoriše gramatička pravila, stvarajući izraz koji čitalac i dalje, uprkos svemu, razume), onu Hemingvejevu teoriju kratke priče u koju se kunu svi ovi eksperti za kreativno pisanje kad nude brze i oprobane recepte, pa kažu kako iz kratke priče treba odstraniti sve suvišno, a zaborave da to nije dovoljno, treba biti i Hemingvej, a onda Kortasar strpa 30 kg svega i svačega u deset stranica i pokaže da može i tako, ako znaš…

Ipak, ono po čemu je prepoznatljiv, a što ja svakako ne mogu prepričati, ali ne znači da neću probati, jeste to što njegove priče imaju elemente fantastike, ali ne biste ga nazvali piscem fantastike, imaju elemente horora, ali ne biste ga nazvali piscem horora, a sve vreme su ne samo realistične, već hiperrealistične. Noćna mora za teoretičare koji vole da pristupe književnosti kao ćate, ali intelektualna i emotivna gozba za čitaoce. U njegovim pričama postoji neopisivo, potmulo osećanje da nešto u finom mehanizmu stvarnosti nije kako treba, da je neki šraf ispao, nešto nije podmazano, ispalo je iz ležišta, ali je vrlo teško imenovati i precizno reći šta u Kortasarovim svetovima proizvodi taj efekat. Ipak, ne treba to brkati s kafkijanskom atmosferom koju uglavnom povezujemo s ovakvim opisom. Kod Kortasara je sve živo, ubrzano, pokretno, nikako sivo, a ipak, kao da sve vreme tokom čitanja čekate nekakvu katastrofu da vas sačeka na kraju teksta, da biste naposletku shvatili da se ona desila mnogo pre kraja.

Na prvom klubu, govorili smo o priči „Posle ručka“, u kojoj dečak treba da izvede Nešto u šetnju i to mu izuzetno teško pada, dok se u čitaocu odvija čudna kognitivna igra – mislimo da znamo šta je to što vodi, pa onda ipak ne znamo, pa znamo, i tako do kraja, pripovedač uvek bude korak ispred nas, nasanka nas da poverujemo da smo pronikli u tajnu teksta, pa nas naglavačke izbaci. No, Kortasar nije pisac s jeftinim psihološkim trikovima, i to je važno naglasiti jer kada priđemo njegovom tekstu unapred očekujući da on ilustruje neku nama poznatu teoriju, ne samo što osvestimo sopstvena čitalačka ograničenja, nego se pomalo možda osetimo i glupi. Nešto kao kad gledate Linčove filmove i, ako ste na početku i imali hermeneutičke ambicije, na kraju prosto morate da se predate logici sveta koja vam izmiče i smislite šta ćete s tim. Sve ovo skupa čini tu prepoznatljivu Kortasarovu kratku priču, koja je gotovo žanr za sebe i bude vam drago što je tako jer se manje vešti autori vrlo lako razotkriju kao jeftini epigoni kad pokušaju nešto slično.

Kada Kortasar započinje priču, nimalo nije nežan prema čitaocu već traži da odmah skoči na glavu i pliva. U priči „Zverinjak“, jednoj od najpoznatijih, prva rečenica glasi:

  • Između poslednje kašike sutlijaša – s vrlo malo cimeta, prava šteta – i poljubaca pred polazak na spavanje, zazvonilo je zvonce u sobi s telefonom, pa se Izabel skanjerala dok je Ines odgovarala na poziv i onda rekla nešto majci na uho.

U ovoj rečenici desila se čitava mala priča – pojeden je sutlijaš, očekuju se poljupci, ali telefon zvoni, junakinja se rastužila i stigla nešto i da kaže majci. Tu ste, u sobi s telefonom, sedite na kauču i posmatrate i sve to u prve dve sekunde čitanja, zbog čega vam je jasno da Kortasar nikad, ali baš nikad, ne potcenjuje svog čitaoca. On ne objašnjava, ne laska čitaocu, a opet, nije hermetičan – daje vam dovoljno za početak igre, svu opremu i alatke, ali bez uputstva. To proizvodi onaj produženi efekat koji nastupi kada se oslobodite prvog udara Kortasarove priče, a on bude neretko na stomak, pa u vašem mozgu počne da se odvija onaj drugi, važniji deo čitanja, čije je seme Kortasar unapred zasadio u tekst, ali na vama je da vidite šta ćete s tim. Njegova kratka priča ne dozvoljava lenjost, već zahteva od vas da budete budni i ponekad i blago napeti, poput fotografa u priči „Đavolje bale“ koji više ne zna šta je video, šta je hteo da vidi, šta se desilo, i ima li to ikakve veze. No, vi otkrivate da to, na kraju krajeva, i nije bitno – bitno je da učestvujete, da angažujete um i da se oslobodite pasivnog čitanja jer je ovde takvo čitanje nemoguće. Tek kada pristupite tekstu spremni na to da vas on promeni, ali i da vi promenite njega, zaista ulazite u svet Kortasarove priče i odgovorno tvrdim da nikad više iz njega ne možete da izađete.

Ali, neću da mi verujete na reč, ja sam mogla sve ovo da izmislim, pa ću vam zato ostaviti ovde najkraću Kortasarovu priču, „Kontinuitet parkova“:

  • Počeo je da čita roman nekoliko dana ranije. Ostavio ga je zbog neodložnih poslova, ponovo ga otvorio kad se vozom vraćao na salaš; pustio je da ga polako zainteresuje zaplet, ocrtavanje likova. Tog popodneva, pošto je napisao pismo punomoćniku i s kućepaziteljem raspravio pitanje zakupa, vratio se knjizi u miru radne sobe koja je gledala na park s hrastovima. Zavaljen u omiljenu fotelju, leđima okrenut vratima koja bi mu smetala kao nesnosna mogućnost upada, pustio je da leva ruka povremeno miluje zeleni pliš i počeo da čita poslednja poglavlja. Pamćenje mu je bez napora čuvalo imena i likove glavnih junaka; romaneskna iluzija gotovo odmah ga je obuzela. Uživao je u bezmalo perverznom zadovoljstvu što se red po red odvaja od svega što ga okružuje, a istovremeno oseća kako mu se glava udobno naslanja na pliš visokog naslona, kako su cigarete i dalje nadohvat ruke, kako tamo iza velikih prozora među hrastovima poigrava večernji povetarac. Reč po reč, ponesem mračnim razlazom junaka, puštajući da prođe u pravcu slika koje su se uklapale i dobijale boju i pokret, bio je svedok poslednjeg susreta u planinskoj kolibi. Prvo je ušla žena, na oprezu; sad je stigao i ljubavnik, lica okrznutog udarcem grane. Ona je veličanstveno zaustavljala krvarenje svojim poljupcima, ali on je odbijao milovanja, nije došao da bi ponavljao obrede tajne strasti, zaštićene svetom opalog lišća i skrovitih putanja. Bodež je postajao mlak na njegovim grudima, a pod njim je kucala zgrčena sloboda. Razgovor pun čežnje tekao je od stranice do stranice poput potoka zmija, i osećalo se da je sve zauzvek rešeno. Čak i ta milovanja koja su sputavala ljubavnikovo telo kao da žele da ga zadrže i odgovore grozno su ocrtavala obrise drugog tela koje je moralo biti uništeno. Ništa nije zaboravljeno: izgovori, slučajnosti, mogućne greške. Od tog časa svaki trenutak imao je minuciozno utvrđenu potrebu. Nemilosrdno ponovo iščitavanje jedva da je i prekidano da bi ruka pomilovala obraz. Počeo je pada mrak.

    Ne gledajući se više, čvrsto vezani zadatkom koji ih je očekivao, razišli su se na vratima kolibe. Ona je trebalo da produži stazom koja vodi na sever. Sa staze na suprotnoj strani on se osvrnuo na trenutak da je vidi kako trči raspuštene kose. I sam je potrčao, skrivajući se pod drvećem i žbunjem, sve dok u ružičastoj izmaglici sumraka nije razaznao aleju topola koja vodi ka kući. Psi nisu smeli zalajati, i nisu zalajali. Kućepazitelj u to doba neće biti kod kuće, i nije bio. Popeo se uz tri stepenika na tremu i ušao. Iz krvi koja mu je bubnjala u ušima dopirale su do njega ženine reči: prvo plavi salon, zatim galerija, stepenište zastrto tepihom. Gore, dvoja vrata. Nikoga u prvoj sobi, nikoga u drugoj. Vrata salona, a zatim bodež u ruci, svetlost prozora, visok naslon fotelje od zelenog pliša, u fotelji glava muškarci koji čita roman.

U pravu sam, zar ne?

Ako želite da čitate Kortasara sa nama, pozivam vam da se prijavite za Klub kratkih priča. Počinjemo 17. januara, svake srede u 19h, a detalji će biti dostupni na stranici za prijave na klub u narednim danima.

Originalna objava
Instagram - @bookatorium - Hulio Kortasar - majstor kratke priče

Bookatorium želi da ti pošalje pismo!

Sve što mi treba je tvoja mejl adresa.
Književnost i goluba obezbeđujem ja. 😊

Šta će mi pismo?