Oušn Vuong - Na zemlji smo nakratko predivni

Znate li koji je najveći čitalački mit koji počinje negde u srednjoj i traje dok ne upoznate neku zaluđenicu (kahm) koju ne mrzi da broji ili dok ne pročitate knjigu opet?

Onaj da Ljevin kosi na pedeset strana.

U izdanju s najvećim proredom i najmanjim formatom koje sam uspela da pronađem, kosidba je na dvadesetak strana.

Imam teoriju da je posredi isti efekat koji materijalni svet ima na nas kad smo mali – kuće su zamkovi, dvorišta su livade, a mi Alisa u zemlji sa manje ili više čuda, ali uvek ogromnoj.

Oušn Vuong na poslednjim stranicama navodi niz autora i autorki koji su ga inspirisali, od En Karson i Margerit Diras do Frenka O’Hare (čiji uticaj je nemerljiv u Vuongovoj pesničkoj zbirci „Noćno nebo sa izlaznim ranamaˮ, toliko da bih lako poverovala da ju je sam O’Hara pisao), ali nigde Tolstoja. Uostalom, kakve veze bi on uopšte mogao da ima s pripovesti o odrastanju homoseksualnog dečaka poreklom iz Vijetnama, u porodici s bakom i majkom čija se radnička tela rađaju i umiru, zastrašujuće umiru, lišena Ljevinove romantizacije rada? Jer, Ljevin, kao što rekoh, kosi samo dvadesetak strana u knjizi od skoro 1750 (stvarno ogroman prored, nisam se šalila!), a ova tela…

Ima jedna veličanstvena scena kod Vuonga kada opisuje rad Malog Psa, glavnog junaka koji piše ovo delo u formi pisama nepismenoj majci Vijetnamki, na polju duvana i jednu antologijsku, kultnu, kanonsku, odabrati-odgovarajući-superlativ književnu scenu kakva je Ljevinova kosidba liši Tolstojeve grandioznosti i „prevede“ u susret dva mlada homoseksualca, jednako dirljiv i upečatljiv. Ovo „prevođenje“ valja shvatiti vrlo slobodno, ali čitanje neretko podrazumeva i slučajni susret slika u glavi – i sve mi se čini, Vuong će trajno izmeniti moje sećanje na Ljevina.

Dobro, sad je krajnje vreme da nešto napišem i o „Na zemlji smo nakratko predivni“, a da ne sakrivam svoju potpunu raspilavljenost u komparativne analize. Mnogi su pisali o debitanskom romanu vijetnamsko-američkog pesnika i zajedničko svim tim prikazima uvek je konstatacija da je ovo pisao pesnik, a ne prozaista. Ja bih rekla da je ovo pisao pesnik kojem proces pisanja dolazi teško i mukotrpno, a u dužoj formi se to vidi kroz sintaksičku preopterećenost metaforama koje često žrtvuju značenje zvučanju. U takvoj strukturi teksta izuzetno je teško (pre pet dana rekla bih da je i nemoguće) postići probijanje sirove emocije kroz jezičku artificijelnost, ali da je Vuong uspeo pokazuje i oštro polarizovana recepcija – od čitalaca kojima je ovo ekvivalent fine dining-u (videla sam to na GR), sve koncentrovano i blistavo, al’ ipak ostaneš gladan, do onih koje je progutala emocionalna rovitost priče.

A priča, u njoj majmunima jedu mozgove neki tamo bezimeni ljudi, a bizoni skaču s litice stihijski i masovno, nesposobni da se odupru prirodnom nagonu. Ukratko, o tome se radi, samo što junaci nisu ni majmuni ni bizoni.

I, da, definitivno želim da sakrijem sebe u ovom prikazu. Dobra stvar je što znam kako. Loša stvar je što verovatno nisam uspela.

Radni naslov: priča o tome kako sam se rasplakala. Pokazna vežba plakanja, čitati na sopstvenu odgovornost: „Reći će ti da, kada pišeš, politički bivaš samo besan i samim tim nevešt, bez dubine, „sirov“ i prazan. Biće ih sramota kada govore o političkim pitanjima; ponašaće se kao da govore o Deda Mrazu ili Uskršnjem zecu.

Reći će ti da se najbolja književnost „oslobađa“ političkog, samim time „prevazilazi“ prepreke razlika, ujedinjuje ljude u univerzalnoj istini. Reći će da se to postiže iznad svega veštinom. Reći: hajde da vidimo kako se to pravi – kao da je način na koji je nešto sastavljeno potpuno otuđen od pobude koja ga je stvorila. Kao da je prva stolica koja je ikada postojala istesana bez razmatranja ljudskog oblika.

Znam. Nije fer što je reč OKO zarobljena unutar reči POKOLJ.“

Ima još, ali nije fer ni da vam sve dam.

P. S. Ja sam tim Tolstoj u debati Tolstoj-Dostojevski, pa procenite sami šta mislim o ovoj knjizi, ako uopšte uspevam da mislim (hint: ne uspevam).