Ali Smit - Jesen

6. januar 2023.

Knjiga Jesen, Ali Smit
Knjiga Jesen, Ali Smit

Ali Smit je spisateljica čiji citati ne mogu (niti treba!) da cirkulišu po internetu bez posledica po budućeg (ne)čitaoca. Skromni cilj ovog teksta je da vas ubedi da sam u pravu. Drž’te se!

Jesen je vreme umiranja, ali Ali Smit zna da ništa ne umire lako – ni ljudi, ni ideje, ni istorija, i sve ono što je na početku „Zime“ bilo mrtvo, ovde se još uvek batrga u veličanstvenoj kakofoniji sadržaja. Kad kažem sadržaja, mislim upravo na sadržaj koji ja pišem (sada), a vi konzumirate (isto sada) – ja bacam široku mrežu (jezikom algoritma, imam nekakav reach) i nadam se će mi se nešto vratiti, i to rade milioni nas istovremeno na internetu, televiziji, novinama. Pošto Ali Smit živi ovde i sada, ne iznenađuje što je i ona pokušala isto to, samo u književnosti, i to svesno, i mnogo bolje no što ću ja ikada. A „to“ je prihvatanje izazova u ime Književnosti, onog s kojim živimo u digitalnom svetu: mogu li ovako brzo da obradim sve informacije? Šta su one sem skupa slova i slika na ekranima, promašaji u prazno (otud i onaj citat da držimo predavanja jedni drugima, ali ne razgovaramo) i, najvažnije – kakav je njihov kumulativni efekat na naše mozgove koji, naučili smo od Bergsona, ja od Virdžinije Vulf, meri subjektivno vreme?

Kažu neki blurbovi da je ovo knjiga o prijateljstvu između devojčice i starca, ali mislim da je radnja nesvodiva na blurb ili na bilo šta što bi moglo stati na jednu stranicu – kao kad biste pitali nekoga da prepriča ukratko šta se trenutno dešava u svetu, uzevši u obzir da je taj svet i moje loše raspoloženje danas i rat između Ukrajine i Rusije. Smit se pita kakva je pozicija književnosti kao medijuma u svetu u kojem se dijalog raspada, niču žičane ograde da bi zarobile nevidljive neprijatelje, poštanski službenici vraćaju klijente sa šaltera jer su im glave na fotografijama za pasoš prevelike, otkriva se značaj zaboravljene umetnice britanskog pop-arta, i sve to je verovatno jedan procenat onoga što vidite za pola sata boravka na internetu.

Pošto je odgovor na to pitanje svaka rečenica ovog romana, citiranje nužno eliminiše kontekst u kojem se Ali Smit povremeno omakne jedna takva fina rečenica za citat. Svaki njen citat komentar je na nešto što je već komentar nečemu drugom, a to sve moglo se desiti i danas i pre šezdeset godina (tačno 60!), te su delovi u kojima Danijel Gluk bitiše u nekakvom ’bardu’ u kojem ne postoji vreme numerički kategorisano, trenuci predaha za čitaoca. A Danijel, on je jedan od onih Pripovedača, prerušen u starca, a zapravo vanvremen kao i mit o Apolonu i Dafne na kojem je izgrađena mitotvorna nit ovog romana (da, da, i to postoji), te nije slučajno da tom čoveku na putu da postane drvo jedna mlada žena čita Ovidijeve „Metamorfoze“. Ako mogu malčice da se umešam u vaše čitanje, rekla bih vam samo da obratite pažnju na drveće u ovom romanu i čitav jedan svet će se razlistati iz te naizgled bezazlene simbolike.

E, i u vezi s onim „može li književnost“ – može, kako ne može, književnost sve može. Ali u svetu gde jezik sinhrono prati događaje i isporučuje nam ih na naše male svetleće ekrane, književnost je predah. Stoga, dišite duboko.

Originalna objava
Instagram - @bookatorium - Ali Smit - Jesen

Bookatorium želi da ti pošalje pismo!

Sve što mi treba je tvoja mejl adresa.
Književnost i goluba obezbeđujem ja. 😊

Šta će mi pismo?