Vesna Goldsvorti - Černobiljske jagode

14. januar 2023.

Knjiga Černobiljske jagode, Vesne Goldsvorti
Knjiga Černobiljske jagode, Vesne Goldsvorti

Pokušala sam da napišem utiske o delu, ali sam shvatila da su „Černobiljske jagode“ sve vreme vodile sopstveni dijalog s pisanjem Ani Erno u pozadini mog komparativno-deformisanog mozga. Ovo je kratka priča o tome.

Ne čitam posebno brzo, ali sam ovu knjigu čitala neuobičajeno sporo – nešto više od 200 strana razvukla sam na čitavu sedmicu. Prvo sam mislila da je do fonta, pa do moje loše koncentracije od izliva praznične masti u mozak, potom do stila Vesne Goldsvorti koji je lišen napetosti, patetike, ukrasa i svega onoga što na prepad uvlači čitaoca u radnju. Autorka nikoga ne vuče za rukav, ne obećava čak ni dobru priču u sopstvenim „sećanjima“, samo dobro pisanje – školski dobro, zanatlijsko i strogo. U fragmentima neretko očekujemo obrte, svaki bude kao kratka priča koja duhovito, setno ili ironično poentira, ali Vesna Goldsvorti ni to ne radi. Kod nje je fragment komponovan po uzoru na svakodnevni život, ne svakodnevni narativ o životu – događaji nemaju nužno poentu, oni su se samo odigrali na određeni način i ostali zapamćeni kao čvorišne tačke oko kojeg se grupišu druga sećanja, jednako lišena obrta i napetosti.

„Černobiljske jagode“ su zbirka sećanja podeljena u devet poglavlja, i mogla bih vam pisati o jugoslovenskom komunizmu kroz prizmu žene koja je veći deo života provela u Britaniji, izveštavajući na BBC-u o ratovima na Balkanu, ili bih mogla pričati o njenoj borbi sa rakom koja ju je i nagnala da ostavi ovakav pisani trag za sobom. No, ništa od toga nije razlog mog sporog probijanja kroz narativ. Otkrila sam nešto važno o sebi, i kao osobi, i kao čitateljki, u trenutku kad sam shvatila zbog čega ona očekivana „lirska sramota“ izostaje kad čitam o ljubomori kod Ani Erno ili napuštenosti kod Elene Ferante, ali je u ovakvom pisanju intenzivirana do tačke u kojoj moram da prekidam čitanje.

Vesna Goldsvorti piše o običnosti sopstvenog duha – o neposedovanju mišljenja, lošim političkim procenama, intelektualnoj prosečnosti i (ne)uspesima koje ne prisvaja, već se oni prosto (ne) dešavaju. Za mene, daleko je lakše priznati „sramno“ osećanje jer ono pripada tzv. „neracionalnom“, ali reći da ste politički malo bili na jednoj, malo na drugoj strani, da ste načelno protiv kolonijalizma, ali vam je bilo drago da sa svojim svekrom otputujete u Pakistan i vidite istoriju britanske vlasti tamo – to je druga vrsta hrabrosti koja direktno tera na preispitivanje identiteta, samopoštovanja i poverenja u sopstveno mesto u svetu.

A šta sam otkrila o sebi? Neracionalnost sopstvenog uverenja da će se stvari odigrati onako kako sam zamišljala pre desetak godina, kada je bavljenje književnosti zvučalo kao plemenita beskorisnost – logika je bila da, od svih tržišno beskorisnih stvari, ovo nije najgora. Ipak, delim rigidnost i običnost Vesne Goldsvorti, te sam se s njenim promišljanjima i mladalački naivno-telećem divljenju praznim gestovima kulturnog života, poput uređivanja nekih sitnih časopisa i temata, poistovetila na bolan, neprijatan, ali nadasve potreban način. Kao čitateljki, bilo mi je teško da čitam o toj temi koja je, paradoksalno, u svojoj književnoj tematici lišena književnosti.

Vesna Goldsvorti u ovom delu hrabro govori: „Prosečna sam. I to je to, to je sve.“ Put do prihvatanja sopstvene običnosti, koju ja definišem kao napuštanje solipsizma radi razumevanja svoje svrhe u svetu, male i u poretku univerzuma posve beznačajne, predstavlja najbolniji i najhrabriji proces koji pojedinac može preći, a potom ga još podeliti sa svetom. Ili s bilo kim.

Pa, ako se usuđujete…

Originalna objava
Instagram - @bookatorium - Vesna Goldsvorti - Černobiljske jagode

Bookatorium želi da ti pošalje pismo!

Sve što mi treba je tvoja mejl adresa.
Književnost i goluba obezbeđujem ja. 😊

Šta će mi pismo?