Benhamin Labatut - Kada prestanemo da razumemo svet

Čitala sam nedavno tekst iz neuronauka kako snovi nisu ono što smo dugo mislili da jesu. Nisu (samo) portal putem kojeg naše nesvesno odašilje slike i koje mi onda tumačimo opruženi po kojekakvim sofama, niti fragmenti naših iskustava. Naučnici su primetili da se u REM fazi oči pomeraju levo-desno ispod kapaka i dugo to pripisivali našoj reakciji na slike iz sna, ali zapanjujuće otkriće bilo je da se taj horor-materijal s kapcima odvija i kod novorođenčadi. I kod bebe pacova, i kod bebe veverice i svih beba. Šta sanjaju bebe kad one ne poseduju nikakav iskustveni materijal koji bi uspavani mozak obrađivao?

Teorija kaže da mrdanje očima nije reakcija na san, nego je san reakcija na mrdanje očima.

Kada spavamo, naš mozak uči sam sebe – uči da ima telo, kako ono izgleda i kroz kakve promene prolazi. Drugim rečima, beba mrda očima jer joj se rađa (samo)svest, a odrasli to nastavljaju da rade jer se svest svake noći ponovo reprogramira da bi obradila sve što joj se događa.

Da bi razumela svet.

Reč „razumetiˮ u srpskom jeziku ima koren „razumˮ, što implicira da je rad naše svesti na obradi materijala koji do mozga dopire iz spoljašnosti pozitivno konotiran onda kada je racionalan i logičan. Trijumf takvog mišljenja jesu prirodne nauke, ali Labatutov naslov valja shvatiti ironično i subverzivno – nismo mi zaista prestali da razumemo svet, već smo potencijalno previše razumeli.

One oči koje mrdaju dok spavamo spržile su mozgove onih koji su premalo spavali želeći da razumeju svet i dve maske na koricama za mene su bile sasvim slučajno i slobodnom asocijacijom simbolički prikaz toga.

Videla sam ovu knjigu na profilima @beopolisknjizara i @balnozanstvenost i učinilo mi se iz njihovih opisa da je Zebald napokon dobio dostojnog naslednika u svojim meditacijama o nauci i književnosti i nisam pogrešila.

Ovo nije roman, a nije ni zbirka eseja niti priča. Labatut je pošao od naučnopopularnog eseja o otkriću pruskog plavetnila da bi završio sa pričom o noćnom baštovanu negde u Čileu. Na formalnom planu, načinio je isti korak kao Hajzenberg, Šredinger i Bor kad su utemeljeli principe kvantne fizike – napustio je ideju o naučnoj egzaktnosti radi istine u neodređenosti i svetu mogućnosti kakav je fikcija.

Možda se pitate čemu, a na trenutke sam se pitala i ja dok nisam shvatila da sve vreme, znajući da je Labatut brojne delove izmislio, posežem za telefonom da bih proverila činjenice na Guglu. Postoje dva puta kojim možete krenuti jednom kad osvestite da to radite – pristati odmah na fikciju i odustati od provere ili nastaviti dok ne zaključite da je i to na Guglu fikcija. Svest kreira stvarnost i to je užas koji mnogima od nas saznajno izmiče, a ona manjina kojoj to nije promaklo, poput matematičara Grotendika, ide u planinu da gaji biljke i pokuša to da zaboravi.

Da, ovo jeste knjiga o tome kako razum proizvodi monstruoznu stvarnost i nagoveštaj da bi ono što se desilo u Hirošimi i Nagasakiju mogao biti tek početak, ali je za mene ovo pre svega fascinantno zbog Labatutovog nastojanja da u domenu književnosti načini isti korak kao i fizičari 20. veka kada napuštaju klasičnu radi kvantne fizike. Ako su oni uneli neizvesnost i princip mogućnosti u sistem koji je zasnovan na izvesnosti i egzaktnom poimanju sveta, Labatut je metodom fikcije (ovaj izraz sam izmislila, prim. aut.) pristupio nauci kao književnoj građi.

Fikcija se pretvorila u nauku. Ili nauka u fikciju. Jedan od ovih iskaza je tačan, a možda i oba.

P. S. Samozvani marketinški mag u meni mora da vam kaže da bi vam ovo mogao biti ovogodišnji udžbenik za razumevanje, a onda i kritiku filma o Openhajmeru. 😉