Peter Handke - Nesreća bez želja

Nikad nisam čitala knjigu koja se tako savršeno, potpuno i veličanstveno nadovezuje na odabrani moto s početka. Handke za moto bira Dilanov stih „He not busy being born is busy dyingˮ i ovo je, možda, i jedina metafora koju Handke dopušta u ovoj obimom nevelikoj, a zamahom gigantskoj knjizi o smrti svoje majke.

Ima li književnosti bez metafore?

Ovo je čudno pitanje, ali nije suvišno za čitanje Handkea koji se rve sa svešću da je jezik već po svojoj prirodi metonimijski, da reč nikad nije istinska zamena za stvar, a da metafora dodatno mistifikuje Stvar koju treba ogoliti i isporučiti sirovu. U metatekstualnoj zagradi na sredini dela, neočekivanoj za tekst koji pretenduje na status biografije, ali onakve kakva bi se mogla naći u dosijeu nekakve institucije, a ne sentimentalnim memoarima s kojima Handke manje-više eksplicitno raskida, nalazi se svojevrstan napad na književnost:

„Naravno, pomalo je neodređeno ono što je napisano o nekome određenom; ali samo izričito pregledna uopštavanja o mojoj majci kao o jednoj možda neponovljivoj glavnoj junakinji jedne možda svojevrsne priče mogu pogoditi i nekoga sem mene samog; puko prepričavanje jednog promenljivog životnog toka sa neočekivanim krajem bilo bi naprosto besmislica.

Opasno u ovim apstrakcijama i težnji da se nešto izrazi rečima svakako je što one streme da se osamostale. Tada zaboravljaju ličnost od koje su pošle – lančana reakcija izraza i rečenica, poput slika u snu, književni ritual u kojem život pojedinca funkcioniše još samo kao povod.ˮ

Nema neočekivanog kraja – smrt majke sasvim je očekivana jer je za Handkea kraj na početku, i upravo ta tekstualna crna rupa, samoubistvo jedne žene toliko obične da ne zavređuje možda ni epitet every(wo)man, uslovljava i izbor ekonomičnog jezika koji iznova i besomučno nastoji da spase sliku majke, rečenicu po rečenicu.

Kažem sliku jer nema Handke nikakve orfejske težnje (zablude), te se s ironijskom, na trenutke podsmešljivom distancom, odnosi prema sopstvenom poduhvatu da pripitomi užas dovoljno da ga smesti u tekst-skicu.

Kažem tekst-skicu jer Handke završava ovu tanatografiju rečenicom: „Kasnije ću o svemu tome tačnije da pišemˮ, svojevrsnim zaveštanjem da se nastavi tražiti bolja reč, ona koja će makar iluzorno moći da umakne svojoj metonimijskoj prirodi.

Reći da je Handkeovo pisanje o majci hladno, distancirano i čak bezosećajno bilo bi razotkriti se kao neko ko (još uvek) veruje u autonomiju osećanja u odnosu na jezik, dok Handke zna da jezik proizvodi osećanja koja, u krajnjem slučaju, više nemaju telo kroz koje bi se mogla ovaplotiti i upravo je to ona pomenuta crna rupa. Čini mi se da u tome naslućujem i razlog zbog kojeg je savremenom čitaocu Handkeovo pisanje zazorno, odbojno i neprijatno, ali usuđujem se da kažem da ono nije, na kraju krajeva, ni pisano s čitaocem na umu, već je plod jedne odista intimne borbe s jezikom i njegovim granicama.

I tako, naposletku, čitalac možda s piscem dospe na dno (tekstualne) rupe – a imati društvo na tom putu je privilegija.

P. S. Moto s početka shvatiti kao opomenu. Smrtno ozbiljnu.