Gvendolin Rajli - Moje aveti

Čitajući Handkea nedavno, osvestila sam da me najviše pogađa književnost koja je na planu pripovedanja bolno nezainteresovana za svog subjekta – taj pristup bezdušne vivisekcije, lišen patosa i distanciran toliko da sam naježila od hladnoće.

Gvendolin Rajli poseduje izuzetnu veštinu da kroz prizore iz svakodnevnog života, koji više liče na skicu nego sliku punu boja, predstavi komplikovane odnose, i to čini potpuno nezainteresovana za kontekst u kojima se odvijaju. Oko kamere je laserski fokusirano na pripovedačicu Bridžet, njenu majku Helen, i povremeno sestru Mišel, ali ne na to ko su one kad su same, već isključivo na odnos.

A taj odnos… Uf. Od početka nam je jasno da Bridžet ne gaji prisne, već diplomatske odnose s porodicom – čestitke i pozdravi kad je situacija prigodna, i one retke prilike kad se mora ispuniti društvena konvencija. Premda je naslov „Moje aveti“ i opisi uglavnom ističu majku kao glavnu temu, važno je napomenuti da ona nije i glavna junakinja – Bridžet je, i usudiću se da kažem da je ovo, ipak, priča o njoj.

Bridžetino hladno pripovedanje oslikava njenu suštinsku nemogućnost da se poveže sa bilo kim iz svog života, jer čak i kada opisuje svog dečka Džona i njihov život u udobnom malom stanu, čitalac oseti da je on gotovo kao nekakva figura u pozadini njene svakodnevice. Nametnuće vam se pitanje zašto ne želi da majka upozna njenog dečka, zašto joj dozvoljava da plače i ponižava se, zašto odlučno odbija da je pozove u stan, zašto se šali s njenim umiranjem. A majka – ona je posmatrač sopstvenog života, onako sa strane i uzgredno, i ima jedan prelep stih kod En Sekston koji mi se sve vreme vrzmao po glavi, a u vezi sa tim prividnim antagonizmom koji proizilazi iz istosti. U pesmi o Snežani, pesnikinja kaže da će i ona plesati u istim gvozdenim cipelama („you will dance the fire dance in iron shoes“) kao i veštica, da je ta suprotstavljenost samo privid – ili avet, ako vam se tako više dopada.

Nerazumevanje izvire iz svega neizrečenog, na primer, razloga majčinog razvoda, ali postoji i generacijski jaz između milenijalke koja nikada neće živeti udobnim životom penzionisane starice, i Gvendolin Rajli to suptilno, ali maestralno upisuje u tekst. Svaki put kada odu u restoran, primetno je to mimoilaženje u životnim okolnostima, jedna sasvim različita generacijska slika sveta i Bridžetin napor da se ona toleriše i prihvati. Poznat napor.

A ipak, uprkos svemu, ovo je priča o ogledalu – iskrivljenom, ali ogledalu.