Valeria Luiselli - Lost Children Archive

22. maj 2024.

Knjiga Lost Children Archive, Valerije Luiseli
Knjiga Lost Children Archive, Valerije Luiseli

Petog maja sam u dnevnik čitanja zapisala: „da li me pohodi nova istraživačka tema, ajmeˮ , sedmog maja sam oko 2 ujutro zabeležila: „putovanja (pa i kroz tekst) trajuˮ, a dvadeset i prvog maja: „napokon sam završila knjigu, krvareći u krevetuˮ.

Beleške na neobičan i neplaniran način korespondiraju s narativnim tokom fragmentarnog romana „Lost Children Archiveˮ i pre svega njegovim tonom i strukturom – od zanosa i cupkanja u niskom startu preko spoznaje da je ovo (ultra)maraton do pada usled nestrpljive intervencije autorke koja prekida trku taman kad je pronašla ritam. Na početku sam bila spremna da se otisnem s junacima na klasični američki roadtrip (ironično, iz perspektive Meksikanke koja je imigrirala u SAD), ali sam zajedno s junacima ubrzo izgubila entuzijazam i počela da lutam – oni po američkim selendrama, ja po marginama u nadi da ću moći da udahnem. Da raščistimo odmah – fragmentarna forma je za mene preporuka po sebi, volim je, zanima me, sve najbolje, ali Luiseli je koristi s ogromnim pritiskom da poentira na kraju svakog fragmenta, te se stiče utisak da čitamo kratke priče sa specijalnim efektima zvanim RECI NEŠTO PAMETNO NA KRAJU gustine 5 komada/strana. Nikad nisam imala veću potrebu da vrisnem onu staru izraubovanu kopirajtersku floskulu „don’t be smart, be simpleˮ jer sam imala utisak da autorka želi da pokaže ama baš sve što je ikad promislila, zaključila i opazila. Zbog toga jedan od mojih zapisa iz sveske glasi: „coming-of-age, roadtrip, esejistika, politički angažman, lirski roman, intimna drama, priča o roditeljstvu, detinjstvo, migracije, snimanje zvukova, dokumentaristika, arhivski pristup“, a ni tu se ne iscrpljuje sve ono što bih izdvojila kao „ključne reči“ za neki opskurni akademski pretraživač.

Ono što je u mojim očima iskupljuje u ovom „pljeskavica sa svim prilozimaˮ pristupu jeste što sam sve vreme imala utisak da pripovedački glas pripada nekoj figuri koja će eksplodirati ako ne ispriča svima šta je zabavno pročitala, čula, videla, našla – uspeće da ispriča i kako je Hrabal umro (pao je kroz prozor dok je hranio golubove) ničim izazvana, i ja razumem napaćenu sestru jer sam u svom društvu ja ta dežurna smaračica koja ispaljuje nepovezane informacije (a kad ste već ovde, znate li da je nilski konj opasniji od krokodila i ubija više ljudi, iako je biljojed?).

Sad kad sam dala sebi oduška, mogu i da (probam da) se uozbiljim. Ovo je priča o tome šta sve živi u kutijama – onim u arhivima i onim na našim tavanima, i Luiseli mudro bira svoje sagovornik(c)e na tu temu, posebno En Karson, Dašu Drndić, Dubravku Ugrešić i sva ona imena koja odmah animiraju moj lični panteon. Pročitam „En Karson“, podignu mi se nevidljive antene na glavi i zaista, imam jednu kutiju-knjigu En Karson, nazvanu „Nox“, u kojoj su pohranjeni razni fragmenti i svaki put kad je otvorim znam da će nešto drugo izaći iz nje. Jer, šta su arhive i kutije, uostalom, ako ne skupovi fragmenata koje tek treba osmisliti, nekakvo predvorje istorije i kolektivno/lično sećanje u limbu između zaborava i seć… interpretacije? Junaci romana svoje kutije sa sobom nose i to je filozofija života koja je moguća sve dok neko ne odluči da kutije podeli na MOJE i TVOJE, bez ponuđene opcije NAŠE, a u fusnoti/zadnjem sedištu sedi dvoje dece kojima nije najjasnije ko će u čiju kutiju, kuda idu, odakle su pošli i o čemu se radi u „Gospodaru muvaˮ.

Kada u poslednjoj četvrtini narativni glas okupira dečak, starije dete, truckanje u prvih 250 strana odjednom postaje brzi voz jer njegova perspektiva, ma koliko očigledno prelomljena kroz svest odrasle osobe, nema nikakvih znakova na putu pred kojima se treba pokloniti, citirati, odrediti, reći „da, da, znam da je ovo već rekla Virdžinija Vulfˮ jer koga briga šta je ko rekao kad smo usred pustinje, žedni i gladni na milijardu stepeni. To je tačka u pripovedanju kada se odvija žanrovski lom, i čini mi se da je tek tu sadržaj napokon pronašao oblik, a svi oni beskrajni fragmenti i ponavljanja bila su stilske vežbe, eksperimenti s građom, od poezije do esejistike. I, zaista, Luiseli je tu zablistala u svojoj verziji toka svesti, ali…

Znate ono kad se film završi, pa sledi nekoliko napomena o tome šta je bilo posle: Marko je postao uspešan vajar, a Milica se zaposlila u izdavačkoj kući, ima dva psa i letuje na Istri? E, tako je Luiseli otaljala kraj, čiča-miča i gotova priča, nije odolela ni patetici na kraju jer nekog končeta mora biti, i deluje mi kao student kad piše zaključak (kahm, kahm) i onda kaže na kraju nešto mudro a la „pogled u daljinu, kamera se udaljavaˮ. A onda je dodala i odjavnu špicu, popisala reference i objasnila onima s jeftinom ulaznicom gde je aludirala na Paunda, gde na Rilkea, šta je maznula od Virdžinije Vulf i malo sam se uvredila, iskreno, jer ako sam već uspela posle tri nedelje da dođem do kraja, pa valjda zaslužujem malo poverenja da nisam čitateljka kojoj treba crtati. PREZIREM kad autor/ka mora da nam objasni kako je pametan/pametna, u redu je, pusti mene da to sama odlučim.

Zaboravila sam da vam kažem da je ovo priča o deci-migrantima na američko-meksičkoj granici, ali da je domet angažovanog pisanja ograničen sentimentalno emotivnim uokviravanjem teme s povremenim nanosima ozbiljnijeg političkog mišljenja koje ovakav odabir forme jednostavno ne može da podrži jer ne uspeva da održi tok misli dovoljno dugo da bi se uspešno i nedvosmisleno iščitao argument/mišljenje. Ovo je istinski LEPA proza, stilizovana vol. 100, ali koja je funkcija estetizacije prizora dece koja umiru i jedu ih lešinari u pustinji negde u Arizoni i Teksasu, odgovor nemam, verovatno je isti kao i na pitanje „sme li ratna fotografija biti lepaˮ, a ovo jeste lepo i malo će vas gristi savest kad to budete pomislili.

No, pošto čita En Karson, sve joj je oprošteno. 😇😇😇

Pišite mi utiske ako ste čitali i da li planirate.

Originalna objava
Instagram - @bookatorium - Valeria Luiselli - Lost Children Archive

Bookatorium želi da ti pošalje pismo!

Sve što mi treba je tvoja mejl adresa.
Književnost i goluba obezbeđujem ja. 😊

Šta će mi pismo?