Tuve Janson - Leto

Dešava li vam se da znate kakvu knjigu želite da čitate, ali ne i koju?

Meni se u poslednje vreme sve češće javlja nekakva želja za izvesnim sentimentom u knjizi, znam kako želim da se osećam dok je čitam, ali onda moram da gledam u policu i pomalo se kladim sa sobom i svojom procenom da ću naći baš tu i takvu knjigu. Kada sam posegnula za „Letom“ Tuve Janson, želela sam nešto umirujuće po svoj u tom trenutku prenadraženi nervni sistem koji ne bi podneo ratne priče, psihološka previranja i dramatične obrte. Setila sam se da je Janson autorka Mumijevih, a taj asocijativni niz je lagan: Mumijevi – priroda – detinjstvo – priroda – mir.

I ponela sam leto u kišnu Zasavicu, na randevu s puletom.

S obzirom na to da ovo kratko, ali jezgrovito delo nema narativni tok, već je vezivno tkivo ostrvski ambijent i odnos između devojčice, bake i oca koji nikad ne progovara, ali je sve vreme intenzivno prisutan (za razliku od majke koja je intenzivno odsutna), nema smisla pokušavati da vas upecam da čitate kroz pokušaj sinopsisa. Odmah da razjasnimo, stalo mi je da vas ubedim da čitate i to zato što mislim da je svakom potrebno da se s vremena na vreme vrati na fabrička podešavanja pojmovnog aparata. A ovo delo je za mene bilo baš to, poverenje u one sporedne pojmove koji su u književnosti svedeni na epitete i pomoćna sredstva – ovo je knjiga o zelenilu (ne zelenom), plavetnilu (ne plavom), belilu (ne belom), biljci (ne biljnom), mladosti (ne mladom), starosti (ne starom), smrti (ne smrtnom). Kroz perspektivu devojčice koja iskustveno uči svet, imamo privilegiju da ga rekonstruišemo tako da neoposredovana čulna blizina svega što ona vidi nije usiljena nostalgična intervencija odrasle osobe, već Janson uspeva da u potpunosti sakrije „simbolički um“ i značenjske naslage. Ono što istinski zadivljuje svakako je i to što ne klizi nikad u banalnost i patetiku, ali ni u naivnost koju mi se činilo da je u ovakvom pristupu nemoguće izbeći.

S jedne strane, devojčica nema starmalu perspektivu, a ipak nema ni opštih mesta u karakterizaciji dečjih likova kojima je neretko funkcija samo da budu dopadljivi i simpatični u svom „car je go“ pristupu stvarnosti. Čini se kao da je barijera između deteta i prirode uklonjena i da se sve vreme odvija neka tiha razmena između sveta i devojčice. Njena baka, umetnica koja od te prirode stvara različite artefakte i ispunjava ih sentimentalnošću svojstvenom odraslim ljudima, nežni je antagonista-saveznik devojčici koja pitanja ispostavlja svetu direktno, pa ih neretko šalje i u onostrano.

Mnogo je knjiga o detinjstvu, ali istinski malo onih koji s ovoliko značenjskih tananosti i prelivanja uspevaju da ožive trenutke najdubljeg otkrivanja da postojimo u periodu kada granica između sopstva i sveta još uvek nije jasna. Blistavo postojimo.