Monika Maron - Animal triste

Da su se Svanove fantazije iz ‘Jedne Svanove ljubavi’ ostvarile, bile bi ovaj roman.

Premda je osnovna premisa iz repertoara uobičajenih ljubavnih tropa, ovog puta podvrsta Druga Žena, pa još i ostavljena, ono što ovaj lirski roman čini upečatljivim nije silovitost dostojna Didone, niti pripovedni glas slepe starice koja ne zna koliko ima godina, niti šta se desilo, a šta njen mozak fabrikuje, već preispitivanje suprotstavljenih koncepata ljubavi – ljubavi kao životinjskog nagona koji ljubavnike izoluje od zajednice (Rilke bi se složio) i ljubavi kao društvenog konstrukta koji nas inicira u tu istu zajednicu.

Pripovedačica-naučnica posmatra kosti brahiosaurusa, tog fosila koji fascinira ono praistorijsko u nama, dok njen ljubavnik, nazvan Franc, istražuje kolonije mrava i već se u toj podeli nagoveštava okosnica ljubavno-konceptualnog sukoba među njima – voli li drugog dinosaurus ili mrav u nama? Probijajući se kroz svoja fragmentarna i nepouzdana sećanja, pripovedačica nam uz mnoštvo digresija i kraćih epizoda konstruiše sliku jednog odnosa koji je nemoguće ispričati bez mobilizacije čitavog bića koje je u njemu izgubljeno, ali sentimentalnost razbijaju paralelne priče o odnosima pre i nakon pada Berlinskog zida. Fantazija o sudbinskoj ljubavi koja izmeni sve što jesmo i odredi šta ćemo postati prekinuta je pričama o brakovima sklopljenim za potrebe političkog preživljavanja u Istočnoj Nemačkoj, te se naša junakinja otuđuje od društva gurajući ga van četiri zida svog stana u kojem žive biljke mesožderke, pokušavajući da ostane dosledna onom rilkeovskom ljubavničkom okretanju leđa svetu. Ipak, taj svet prodire pukom činjenicom da je Franc oženjen, te brahiosaurus iznenada oživljava da bi pregazio sve.

Priča je vrlo slična „Zaposednutosti“ Ani Erno uz priključnu mašineriju srama, krize identiteta, ljubomore i opsesije, ali Monika Maron uspeva da uključi prirodu, grad, zidove, biljke, predmete i sve oko sebe u zaveru veću od društvenih dešavanja koja se naziru u pozadini. Da, postoji nekakvo ludo vreme zbog kojeg ova naučnica ne putuje tamo gde su zapravo fosili, već ih posmatra u muzeju u kom radi, a tom ludilo pridružuje se ono lično opisano kao električni udar u mozgu. Ali ona je kustos jednog drugačijeg, intimnijeg muzeja u kojem je teško stvoriti izložbu koja bi ispričala koherentnu priču, te se do samog kraja glavni eksponat krije.

Ko je čitao Prusta, znaće ko je zvezda. 😉

„Kasnije sam često razmišljala o tome zašto sam u to vreme jedva primećivala grad. Videla sam, doduše, raskopane ulice, kablove i cebi razbacane naokolo poput trulih creva, kranove što su se kao skeleti dinosaurusa nadvijali nad krovove; videla sam da se boje grada menjaju kao priroda pri smeni godišnjih doba. Ali šta se događa u ovoj ili onoj ulici, ovom ili onom delu grada, to nisam znala da kažem. A, opet, nikad nisam osećala da potpunije pripadam gradu kao tih dana ili meseci. Kretala sam se kroz njega meni propisanim putevima, kao kap u dotocima tekuće vode, kao čestica u bijicama svetlosti, bila sam kamen zidina koje se ruše; poput ulica grada, i ja sam bila razrovana. I za grad i za mene moglo se s pravimo reći da smo poludeli.“

🅿️ Prevod je sjajan, posebno mi se dopalo što sintaksa ne štuca, već je razgovorni stil oponašan taman toliko da ne zvuči uštogljeno, a u isto vreme ne gubi muzikalnost koja tekst približava poeziji. Prevoditeljka Spomenka Krajčević pisala je i pogovor, što je praksa koja je posebno važna u slučajevima autora koji su kod nas nedovoljno poznati, poput Monike Maron.