Natalija Ginzburg - Porodični rečnik

Francuski antropolog Klod Levi-Stros govorio je da pojedinci formiraju identitete kao proizvod srodničkih odnosa i da ih kao takve treba analizirati, pritom insistirajući na analizi šire, a ne (samo) nuklearne porodice.

Kakve to veze ima s Natalijom Ginzburg?

„Porodični rečnik“ je književni pandan Levi-Strosovim naporima da se kroz intimni jezik i unutrašnju logiku funkcionisanja jedne porodice izvedu opštiji zaključci o mehanizmima stvaranja zajednice. Na trenutke ćete (opasno) zaboraviti da glas pripada najmlađoj ćerki i poverovati da ste muva na zidu koja prati dogodovštine jedne italijanske porodice u godinama pre, tokom i posle fašizma, kroz bučne i žustre dijaloge u kojima se ne zazire od pseudogrubosti (otac svako malo drekne na nekog i nazove ga magarčinom 😀). Zasnovan pre svega na autorkinoj veštini da zabeleži i književno oživi žargon svoje porodice, ovaj žanrovski teško odrediv tekst funkcioniše na prećutkivanju centralnih društvenih i intimnih događaja – fašizam je ono što se dešava van kuće, a kuća postaje utvrđenje.

Anegdotalna priroda teksta opire se jasnoj strukturi, te se heterogena smeša svega i svačega ponekad približava folklornoj bezvremenosti, ne postoji jasna prioritizacija događaja već se čini da ona zavisi od nepouzdanog sećanja pripovednog glasa – samo čini. Naime, suprug Natalije Ginzburg, Leone, uhvaćen je, mučen i ubijen u godinama fašizma, ali se njegovoj smrti pridaje upadljivo malo pažnje i značaja, te se naratorkine hroničarske namere ispostavljaju kao zagušivanje teksta banalnostima da bi se one u vremenskoj perspektivi izjednačile u sećanju s onim o čemu se ne govori.

Čitaocu koji je voleo Lebovićeve porodične priče iz romana „Semper idem“ ovo bi moglo zadovoljiti žudnju za još takvih simpatičnih zgoda, uz bitnu razliku da Natalija Ginzburg ne portretiše sebe kao dete, već nastoji da se obriše iz teksta, sem u ključnim trenucima kad nas obaveštava o svojoj udaji, zaposlenju i slično. Znaćete sve o njenom ocu, majci, sestri, braći, babi, ujacima, stričevima, a o njoj samo toliko da su je smatrali priglupom, mutavom i lenjom (neki kritičari su pokušavali da dokažu da je ovo tačno 😬).

U pogovoru koji je nesrazmerno dug (65 strana pogovora, 200 strana romana?!), pominje se da je „Porodični rečnik“ deo lektire u Italiji i mogu da zamislim da ima status poput Branka Ćopića kod nas, a istovremeno joj se „brani pristup“ kanonu visoke književnosti zbog prepoznatljivo jednostavnog stila (stil je način na koji se obrazuje svet dela, jezik je samo deo toga, prim. aut.) i „banalnosti“ pisanja o porodičnom životu i dešavanjima u „kujni“ (tzv. ženske teme). Ipak, za mene centralni problem nije pitanje da li su tričarije sve te ženske kućne pričice, već nešto sasvim drugo.

Naime, Ginzburg je bila levičarka, politički i aktivistički angažovana, a ipak, ni u jednom trenutku ne dekonstruiše sopstvenu klasnu poziciju i ne dovodi u pitanje buržoaski životni stil svoje majke, na primer, te se u potpunosti slažem se kritičarem Albertom Azorom Rozom da se stiče utisak da je krajnji cilj ovog romana da utvrdi i opiše mentalitet intelektualne kaste, fine, ljubazne i vrle spram fašističkih divljaka. Ipak, otišla bih korak dalje i rekla da je upravo to razlog neobičnog brisanja identiteta pripovednog glasa – urušio bi se da je bio prisutniji, te je „zaštitio“ tekst kao pseudohroniku umesto insistiranja na njemu kao memoarima.

Naposletku, dekonstruisati sopstvenu klasnu privilegiju značilo bi razbucati sve one srodničke odnose i mehanizme o kojima je Levi-Stros govorio.

Ovo delo nije o tome.

🅿️ Prevod mi je iznenađujuće dobar (kažem iznenađujuće jer je knjiga objavljena u Kontrastu), lektura standardno štucne, ali verujem da je bilo pakleno teško naći ekvivalentne u našem žargonu za razne stilski obojene izraze u delu koje je, iznad svega, ipak o – jeziku.