Sali Runi - Intermeco

Sali Runi nije ostarila, ali ja jesam.

Generacijski pisac za mene nije onaj koji govori o „generacijskim temama“, to su novinsko-marketinške gluposti, ali priznajem da sam se nadala da ćemo Sali Runi i ja ostariti zajedno. U dvadesetim su me zanimale iste teme kao i nju i ne, ovim ne pokušavam da kažem da sam prevazišla bilo koju temu, i to su notorne gluposti koje sve češće ovde vidim, neko je „prevazišao mladalačke teme“, šta to uopšte znači, prevazići temu, već da sam temu ljubavi, porodičnih odnosa i intimnosti uopšte u dvadesetim gledala kao samo i isključivo lične, dok u tridesetim ipak osetim potrebu da ih razumem i analiziram kao simptomatične za šire društvene promene koje se odražavaju i na intimnost, i ne, to ne čini stvari jasnijim i manje bolnim, ali čini prekopotrebni žanrovski zaokret od melodrame ka nečemu s čime se može živeti.

A Sali Runi, čini se, ne oseća da ima privilegiju da ostari.

Ukoliko je u prethodnom romanu „Bajni svete, gde si ti“ napravila izvestan iskorak iz tema koje su u „Razgovorima s prijateljima“ i „Normalnim ljudima“ pokazale da su nam potrebna savremena dela u kojima ljubav i sva njena neurednost nisu pomoćni, već glavni i dovoljni zapleti, u „Intermecu“ se vratila dva koraka unazad. Premda mi se „Bajni svete, gde si ti“ učinilo kao ono što Silvija Plat naziva „mrtvorođenom književnošću“, sve je tu, ali ne živi, bilo mi je drago što ispituje neki drugačiji teren, makar joj bilo potrebno više vremena da ga osvoji. „Intermeco“ je pokazao da pritisak da se objavljuje redovno i mnogo nije rezervisan samo za manje poznate autore koji žive od knjige do knjige, već i za one s milionskim tiražima jer je potrebno ostati „relevantan“ u kulturi koja od pisaca voli da pravi selebritije sa svom pridružnom marketinškom mašinerijom. A pošto se kreativnost rađa iz dosade, a ne iz reciklaže koja u procesu stvaralaštva nastoji da prekrati vreme od začetka ideje do finalnog proizvoda, „Intermeco“ je i u književnom i u prevodilačkom pogledu rezultat iste želje da se odgovori na kapitalističku glad za novim, što za izdavaštvo može biti produktivno, ali je za književnost pogubno.

Pomalo je sumanuto kad vidite da se govori o „sazrevanju“ glasa autorke čiji je prethodni roman objavljen pre tri godine, a još sumanutije kada se njena tehnika uporedi s modernističkim postupkom Virdžinije Vulf i Džejmsa Džojsa. Da, citirala je pomalo Džojsa (krajnje dekorativno), i opet, ne verujem u nedodirljive književne veličine, ali u književnom izrazu u kojem je svaki pogled nežan, osmeh stidljiv, a ruke drhtave, poželim da je autorki pala na pamet idiotska ideja mlade Silvije Plat da piše poeziju koristeći tezaurus. Nije posredi funkcionalna repetitivnost, već gest upućen čitaocu osiromašenog jezičkog i deskriptivnog kapaciteta, i dok on možda funkcioniše u dijalozima u kojima je sve „okej“ dvadeset puta po stranici, u slučaju pripovednog glasa deluje nemušto i toliko zastrašujuće reduktivno da ni povremeni pokušaji da se izvedu filozofični (ne filozofski) pasaži ne spasavaju stvar, već je čine groteskno neuverljivom.

Sali Runi uvek polazi od meni značajne premise, a to je da ljudski odnosi nisu svodivi na jeftinu psihologizaciju i pseudomedicinsku podelu na „zdrave“ i „toksične“, da u njima postoji neki višak koji se opire teoriji i beži u književnost, ali problem nastaje onda kada autor poveruje da književnost koja govori o intimnosti ima nekakav kraj i rešenje, odjavnu špicu u kojoj svi zagrljeni idemo ka boljoj budućnosti. U „Intermecu“ se muze do beskonačnosti tema žalosti iz ugla dva brata koja se nužno preliva u njihov odnos sa ženama i onda sva ta pretpostavljena žalost kao „nova tema Sali Runi“ biva razrešena u dobroj staroj temi Sali Runi, a to je seksualnost i uporno insistiranje na tome da se scene seksa moraju eksplicitno uvezivati s ljubavi, te likovi u toku i nakon seksa dvesta puta izjavljuju ljubav. U „Normalnim ljudima“ je to funkcionisalo jer su posredi bili tinejdžeri koji testiraju razne hipoteze o vezi između ljubavi i seksa, dok kod likova u srednjim dvadesetim i tridesetim deluje kao naivan književni manir.

Dosledno je sprovedena samodefinisana autorkina poetika bavljenja odnosima, a ne pojedincima, ali kada treći put već piše varijaciju na temu, opravdano kao čitateljka očekujem makar da proba, ne mora da uspe, da sagleda odnose u društvenom kontekstu savremenog života. Ovde imamo toliku slepljenost perspektive pripovedača s likovima da se neretko stvari svedu na mehaniku tela u prostoru i jezika u vazduhu, što može biti vanredno zanimljivo kod formalno hrabrijih autora, ali ne i ovde gde postaje sinopsis za film/seriju i uputstvo glumcima.

Ali Sali Runi ima jedan neverovatan talenat, a to je da, kad prođe izvesno vreme i zaboravite „kako“ i ostane vam samo „šta“ je napisano, pomislite da je ipak bila na tragu nečeg značajnog.

Ovoga puta samo na tragu, nažalost.

🅿️ Prevod je urađen na brzinu i to se vidi i u lektorskim propustima gde je jednom Džanin, drugi put Dženin, pa Bridžit bude nekad Bridžet, ali i u ozbiljnijim isklizavanjima gde se „okušava sreća“, „stvaraju srećna sećanja“ i „tako povezuju tako fantastično ružna odela“, kao i čudnim konstrukcijama „Gospode pomozi“ (umesto uobičajenijeg „Bože pomozi“ kao poštapalice). Nije nečitljivo, ali jeste aljkavo.