Klaris Lispektor - Porodične veze

Na početku ove zbirke jedna žena leži popodne u sobi i pokušava da se rashladi. Premda ona halucinira od alkohola, a ja od vrućine, rekla bih da je trenutak odgovarajući za sabiranje utisaka o „Porodičnim vezama“.

Klaris Lispektor i ja smo se mimoilazile, potom tražile, sad mislim da smo se napokon srele. Kažem „napokon“ jer opravdano sumnjam da je naše susrete odlagao kvalitet prevoda i sintaksa od koje mi je zaškripalo u mozgu svaki put kad sam pokušavala. To se i ovde desilo, pominjem odmah na početku da bih olakšala svoju čitalačku savest i rasteretila se intenzivnog nagona da napišem traktat jer ova knjiga zaslužuje da tekst ne bude o kvalitetu prevoda. No, upozoreni ste.

Razbokorena čulnost ženskih junakinja i jezik njihovih tela odlično hvataju čitaoca na mamac, samo da bismo se zatekli zarobljeni u njihovom neretko shizofrenom rascepu između uma i tela, jednoj zastrašujuće klaustrofobičnoj svesti o telu kao mesu koje je nemoguće kontrolisati, amorfnoj masi koja se izliva van sopstvenih granica i kojoj je potrebno delovanje spoljašnje svesti (Drugog) da bi je održalo u celini. Spoj lirskog izraza s „kafkijanskom“ atmosferom u prozi Klaris Lispektor stvara izvesno iščašenje stila, osećaj da iz sveg žbunja, zelenila, raskoši i mirisa njenog sveta vreba nekakva mračna životinja (recimo bizon, odabir nije slučajan, proverićete, nadam se) koja će proždrati prvo junakinje, pa preći i na nas (mene je načela).

Junakinja priče „Ljubav“ ne zna šta učiniti s epifanijom jer premda retke, naučili smo od Džojsa, one nisu uvek poželjne jer remete s mukom napravljen red, sačekaju nas na ulici (doslovno na ulici) i upropaste sve. U „Ugledanju na ružu“ stojimo na ivici provalije s junakinjom – nastaviti pravo u život ili pak skrenuti u oslobađajuće ludilo? (i cveće, uvek crveno cveće za žene) U „Dragocenosti“ opet telo, taj splet nerava i mišića rasprostrt preko kostiju koji svi žele da raskomadaju i okuse. Shvatili ste, žene uviđaju da imaju telo, a ne znaju šta bi s njim – nekad čak traže i pomoć životinja da ih poduče, da im kažu gde otkriti centar za divljinu, kako pobeći iz kaveza i zašto pitomost žulja.

A porodične veze, one su neretko koordinatni sistem u kojem se definišu identiteti i subjektivnosti junakinja, ali pre no što pomislite da je Klaris Lispektor od onih jeftinih didaktičkih pisaca koji bi nešto da „pouče“ kako treba i ne treba, valja istaći da ti koordinatni sistemi nekad bivaju jedino koheziono sredstvo koje sprečava ove junakinje da se raspadnu. Stvarno raspadnu – prostru po podu, napuste svoja tela, ospu se i iscure. Lispektor ne zanemaruje značaj porodičnih veza dok ih izvrće naopačke, ali ni ne propušta da prikaže svu njihovu ambivalentnost i latentno nasilje – zverinjak, rekao bi Kortasar.

No, da citiram Lispektor: „Tada se sama uputila ka svojoj nasilnosti. U maloj zabavnom parku zoološkog vrta zamišljeno je sačekala u redu sa zaljubljenim da sedne u voz smrti.“

Pa, ko sme…