Ana Berns - Mlekadžija

Završila sam knjigu i onda me nije mrzelo da odem do Vladine kancelarije da mu je prepričam, ali evo, pet dana sabiram utiske i smišljam šta da vam napišem, a da nije: AAAAAAAAAAAAAAA! 🙈

Za početak, i iskreno se nadam da mi niko neće zameriti – nijedan prikaz koji sam ovde čitala nije me „pripremio“ za ovu knjigu, ali ne mislim da je to do čitalaca, već do knjige. Napisano je da je tok svesti – ali, ne, ovo nije tok svesti, jeste skokovit i haotičan narativ, ali tok svesti je daleko kompleksniji od pripovednog stila „Mlekadžije“. Videla sam i da se karakteriše kao „lirski“, što apsolutno nije, ni po kojem parametru. Videla sam i da se u prvim rečenicama prikaza otkriva šta znači „mlekadžija“ (to nije do knjige, to ide vama na dušu!), a i da se opisuje kao roman bez radnje – tu već mislim da smo čitali različite knjige.

I, zaista, mogli smo čitati različite knjige. Ana Berns strukturira narativ kao jedan veliki trač ili klevetu i to ne čini samo na planu radnje, već i formalno. Uporne i potencijalno frustrirajuće digresije prate razuđenost i osobenu logiku trača, koji neprestano zahteva konstrukciju potpore da bi mogao da postoji, te svaki događaj zahteva dodatno objašnjenje, koje potom zahteva dodatno objašnjenje, i onda još jedno objašnjenje i… Na taj način se i naratorka, osamnaestogodišnja devojka, zaleće s nama u rupu bez dna koja se neprestano širi, stvorivši narativ koji neprestano beži i izmiče usled upliva kolektivne fantazije koja podriva osnovni tok priče, a u određenom trenutku preti i da u potpunosti rastoči subjektivnost protagonistkinje. U tom smislu, mogli smo pratiti različite niti, opredeliti se za disparatne istine i različito odgovoriti na problem naslova, te i kad naiđete na prikaze koji vam kažu šta znači „mlekadžija“, nemojte im poverovati, proverite sami.

Autorka je nekim posebnim mračnim veštinama uspela da u delu gde masovno strada sve, i ljudi, i životinje, i ideali, i detinjstva, i potencijali, postigne izvesnu prozračnost, osećaj da će sunce sigurno ponovo izaći i sutra uprkos svemu, da se živeti može i u distopijskoj stvarnosti – istinski živeti. Njeni junaci trče, raduju se, plaču, tuku se (mnogo se tuku), truju jedni druge, vidaju rane i zakopavaju oružje po dvorištima, ali sve vreme ste svesni da oni i odrastaju, pate zbog ljubavi, bore se za političke ideale i povremeno zbog njih i stradaju. Naša junakinja, pak, tvrdi da ne živi u tom trulom 20. veku, već bira 19. vek zabivši nos u knjigu, ali to ne treba da vas zavara – dvadeseti vek u svakoj rečenici potmulo vreba i čeka da provali u narativ, nekad rečima, nekad puškama.

Lišivši svet dela toponima i vlastitih imena, Ana Berns oblikuje pseudobajkoviti narativ koji kao da stvara nekakvu koprenu kroz koju se nazire istorija Severne Irske, ali taman onoliko da bude svedena na relacione pojmove i funkcije – postoje naši, njihovi, ovde, tamo, preko bare, prvi zet, peti zet, treći brat, druga sestra. Premda je naratorka „srednja sestra“, ona se uvek pojavljuje kao relacija u odnosu na druge junake – nekome je „možda-devojka“, nekome pretpostavljena ljubavnica, svastika, ćerka i šta sve ne. Uzevši u obzir da je ovo, naposletku, jedan vanredni uspeli i originalni roman o odrastanju, sve ove relacione pojmove valja shvatiti kao fragmentacije identiteta koji junakinja, uprkos paravojskama, našim, njihovim, ovim i onim, nastoji da sintetiše u celinu sopstva.

Kad sam rekla „roman o odrastanju“, mislila sam – roman o politici odrastanja jer spisateljica nikad ne ispušta iz vida klasno i političko delovanje na svoje junake, i to čini na šarmantno-humorističan način, uvek namigujući čitaocu između redova. Uprkos tome što nikada ne progovara o ekonomskoj situaciji, pa čak nam nije poznato ni gde junakinja svakog dana odlazi na posao, sve vreme nam je besprekorno dočarana stvarnost radničke klase bez karikiranja i podilaženja jeftinoj romantizaciji. Mogla bi vas podsetiti pomalo na odrastanje junakinja iz Napuljske tetralogije, s tim da ironijsko-iščašeni stil Ane Berns predstavlja daleko hrabriji eksperiment s formom coming-of-age narativa u turbulentnim vremenima.

🅿️ S tim u vezi, odlučila sam da uvedem komentar na prevod kao sastavni deo svakog prikaza. Gorana Raičević je imala posla sa autorskim žargonom i specifičnom sintaksom koja balansira između stilizovanog i razgovornog izraza, i uradila je maestralan posao – stil je na srpskom oneobičen koliko god je bilo moguće to učiniti, a da još uvek liči na srpski. Mislim da je lako bilo preterati i preći u karikaturalno u traganju za prevodilačkim rešenjima buljuka relacionih obeležja raznih figura u ovom romanu, ali se to nije desilo.

E, i da, ipak moram: AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA! ❤️