Kratka istorija kratke priče

12. februar 2024.

Knjižice
Knjižice

S obzirom na to da u martu započinjemo ne sa jednim, nego čak dva ciklusa Kluba kratkih priča, sredom i četvrtkom od 19h, želim da vam ispričam otkud uopšte ovaj žanr u književnosti, šta radi danas i kako je.

Kratka priča je paradoksalno i najučestaliji, ali i marginalan književni žanr. Ovu učestalost valja shvatiti u proširenom značenju jer svaki put kada prepričavamo anegdotu prijateljima, dobar vic ili, kako kaže Vilijam Bojd, kujemo laž, mi stvaramo „mali, savršeni narativˮ blizak formi kratke priče. Stoga, istorija kratke priče u širem smislu jeste istorija usmene književne tradicije i stara je koliko i ljudska potreba da prenese iskustvo jer ljudi iz davnina sigurno nisu prepričavali višesatne narative oko vatre, već pripovedali u kratkoj formi. Mitovi, basne, legende, bajke, narodne priče, anegdote, vicevi i razne zgode, sve su to kratke priče u širem smislu, a ipak, kada se govori o kratkoj priči u književnosti, govori se o mladom žanru s dvestogodišnjom tradicijom. U čemu je stvar?

Priča je složena, a ja sam sebi ambiciozno zadala da vam je ispričam ukratko, te unapred upozoravam da se ovde radi o uopštavanju s ciljem da razumemo okosnicu razvoja žanra, a da geografske, poetičke i društveno-istorijske nijanse svakako postoje u različitim tradicijama kratke priče i to je tema za sebe. Naime, sve do 19. veka, kratka priča nije prepoznata kao autonomni žanr autorske književnosti, te čak i kad se govorilo Bokačovom „Dekameronu“ ili Čoserovim „Kenterberijskim pričama“, uvek se računalo s tim da su one naslonjene na usmenu tradiciju i da su često deo šireg narativa, uvezanih ciklusa i relativno su zavisne od te strukture. Kratka priča nije prepoznata kao autonomni žanr, nije imala svoju teoriju i ono što je najvažnije, nije imala prostor da bude objavljivana i distribuirana nezavisno. Kada danas govorimo kratkoj priči, mi zapravo govorimo modernoj o kratkoj priči nastaloj ili, preciznije, prepoznatoj početkom 19. veka i neodvojivoj od istorije književnih časopisa.

Kada pomislite na književne časopise sada, sigurna sam da ih vidite pre svega kao nešto uskostručno, što se kupuje eventualno u nezavisnim knjižarama i čita po bibliotekama, ali književni časopisi nekada su imali moć da od pisca naprave kulturnu ikonu i to onu koja ozbiljno zarađuje. Pre sto godina, Skot Ficdžerald dobijao je u proseku 4000 dolara po priči u ono vreme, što kad se uračuna inflacija, danas može da se pomnoži sa 20 da biste dobili pravu sliku vrednosti. Osamdeset hiljada dolara po jednoj priči! Naravno, već sad vam je jasno da kad imate takvu kulturnu klimu, imate i ubrzani razvoj jednog žanra jer će mnogi probati da se u njemu okušaju, ali preskočila sam nekoliko stepenika da bih proverila jeste li još uvek ovde i, za slučaj da sam vas već sad smorila, da vas probudim pre još malo istorije. Osamdeset hiljada, ne šalim se.

Početak devetnaestog veka doneo je naprasni razvoj književnih časopisa i to je neobična i zanimljiva književnoistorijska epizoda, posebno za razvoj kratke priče. Naime, postojao je takozvani gift book u višim društvenim krugovima, koji se sastojao od poezije, bogatih ilustracija i eseja i štampao se periodično pred zimske praznike. On je smatran luksuznim predmetom i urednici ovih izdanja spadaju među prve plaćene kulturne radnike u periodici. Ti urednici su zaključili da bi bilo odlično da popune stranice nekakvom kraćom proznom formom, te su počeli da je naručuju, motivišući autore da eksperimentišu ograničeni prostorom u određenom izdanju. Raznim autorima se pripisuje prva moderna kratka priča, i premda istorija kaže da je engleski pisac Valter Skot bio prvi, Amerikanci će vam uvek reći da prava istorija ovog žanra počinje kod njih. To je u neku ruku tačno jer je Edgar Alan Po prvi pokušao da teorijski odredi kratku priču, rekavši da se ona mora pročitati u jednom sedenju i imati jedinstveni efekat na čitaoca. Njegova teorija kratke priče umnogome liči na poetska načela koja je izneo u „Filozofiji kompozicije“, insistirajući na tome da u kratkoj formi sve mora imati unapred određenu svrhu i biti u službi jedinstva efekta koji autor nastoji da postigne.

Naporedo s razvojem kratke priče u Americi, devetnaesti vek donosi i francusku, englesku i za istoriju ipak možda ključnu, rusku tradiciju pripovedanja u kratkoj formi. Otkud sad ruska da bude ključna kad smo rekli da je američka, pitate se vi, ali kraj 19. veka donosi, prema mišljenjima mnogih, najboljeg i najuticajnijeg autora kratke priče do danas. O vrednovanju bismo mogli polemisati, ali činjenica jeste da je Čehovljeva kratka priča presudno uticala na ono što danas prepoznajemo kao kratku priču. Čehov je „oslobodio“ kratku priču od žanrovskih konvencija zapleta i autorske manipulacije da poovski spakuje priču radi postizanja određenog efekta, eliminisao veštačku kulminaciju, i kako je to pomenuti Bojd, jedan od članova komisije za nagradu National Short Story Prize, rekao: „Čehov je znao da te to što si dobar neće spasiti od užasne patnje i nepravde, da se lenji mogu bez muke mogu razmahati i da je mediokritet jedina istinska demonska silaˮ. To znači da je njegova kratka priča, oslobođena jasne i normativne strukture, počela da liči na sam život – postala je neuredna, često neobjašnjiva, zazorna i haotična. Ovo je i danas jedna od najdominantnijih formi kratke priče i mnogi autori, verovatno gotovo svi pisci kratke priče koji vam padnu na pamet, izašli su iz Čehovljevog šinjela.

Kada sam rekla da postoje forme kratke priče, mislila sam na izvesne podžanrove koji su se s manjim ili većim uspehom izrodili u senci dominacije čehovljevske priče, i premda ih je mnogo, mislim da se danas nazire jedna važna nova tradicija. Stiven King je 2007. godine, pišući predgovor antologiji kratkih priča, rekao da je kratka priča u krizi, da je proterana onda kada su književne i sve druge časopise zamenili televizori u domaćinstvima. Poređenja radi, nakon Drugog svetskog rata najčitaniji američki časopis bio je Ladies’ Home Journal kojem su ciljna grupa bile obrazovane domaćice, one koje znate iz Mad Men-a, na primer, i u njemu su priče objavljivali mnogi poznati autori i autorke, poput popela-sam-vam-se-na-glavu Silvije Plat, a tiraž tog časopisa bio je na istorijskom maksimumu šezdesetih sa 6.8 miliona pretplatnika! U trenutku kad King piše pomenuti predgovor, časopisi sa sekcijama o književnosti, sem nekolicine najpoznatijih, mada i njihova popularnost nije uporediva s onom koju su imali, proterani su na donje rafove, kako on kaže, mora čovek da klekne da ih iskopa. O časopisima ćemo tek razgovarati u narednom postu, ali je značajno primetiti i da su internet i razvoj naučnofantastične kratke priče doneli novu masovnu popularnost ovoj formi.

Ako je televizija umanjila značaj ove forme ugrozivši njen dominantni medij, književne časopise, internet je doneo i nov oblik kratke priče i nov medij za koji se ona vezala. Potpuno je druga priča zbog čega tradicionalni književni časopisi i dalje retko prepoznaju značaj naučnofantastične kratke priče, ali činjenica je da je ona obnovila šire interesovanje za ovu formu. Zbog toga što ne zahteva mnogo vremena i lako se čita na telefonima i tabletima, u žanru kratke priče, kao i svim drugim marginalizovanim žanrovima, uostalom, događaju se uzbudljive promene i otvara mogućnost promišljanja književnosti u digitalnoj kulturi kratke forme.

Danas sam želela da mapiram neke osnovne tačke za razumevanje žanra koji je često nepravedno potcenjen kod čitalaca i da vas pozovem da se priključite Klubu kratkih priča, četvrtkom od 19h, počevši od 7. marta. Ovaj ciklus namenila sam svima koji žele da se upoznaju s ovom formom, bez tematskih ograničenja, i posebno je pogodan za sve koji bi da prošetaju različitim književnim tradicijama i individualnim poetikama autora iz raznih delova sveta.

Odabrala sam neke opasne priče ovog puta, a detalje možete videti na stranici za prijave na klub!

Originalna objava
Instagram - @bookatorium - Kratka istorija kratke priče

Bookatorium želi da ti pošalje pismo!

Sve što mi treba je tvoja mejl adresa.
Književnost i goluba obezbeđujem ja. 😊

Šta će mi pismo?