Njujorker i uloga časopisa u književnosti

Tema ovog posta je proizašla iz priče o značaju književnih časopisa za žanr kratke priče, i koju god listu od milijardu postojećih da konsultujete, u vrhu je uvek jedan – američki Njujorker. Kažu da je san svakog mladog pisca da bude objavljen u Njujorkeru i to je opravdano ne samo dugom istorijom ovog časopisa, već i činjenicom da su mnogi velikani američke književnosti bili prepoznati i započeli karijere upravo šaljući priče i pesme urednicima Njujorkera.

Ipak, mnogi danas smatraju i da je nepravedno nazivati ga književnim časopisom jer se bavi i drugim temama, za razliku od časopisa The Paris Review ili London Review of Books. Bez obzira na to, čitanost Njujorkera prevazilazi sve navedene, s obzirom da beleži u proseku 27 miliona pregleda mesečno, spram svega milion za Paris Review koji je na drugom mestu prema posetama na internetu. Danas razgovaramo o tome šta čini Njujorker tako posebnim jer su tema našeg ciklusa sredom kratke priče objavljene u Njujorkeru.

Moja prva asocijacija su oduvek prepoznatljivo šarene i upadljive korice ovog časopisa, sve suprotno od svedenog minimalizma koji je zavladao u svetu high-end časopisa. Nema šanse da ih ne primetite na nekom rafu, a ako ih već kupite, sigurno je jedan od razloga njihova legendarna posvećenost uređivanju teksta i proveri podataka, takozvanom fact-checking-u. Njujorker je sinonim za kreativni pristup novinarstvu, esejistici i razgovorima o književnosti, a da bih vam demonstrirala moć ovog časopisa u američkoj kulturi, dovoljno je da uzmem dnevnike Silvije Plat i pronađem odrednicu Njujorker u indeksu. Pominje se na 25 od 500 strana! Interesantno je što u jednom segmentu kaže da je napisala pesmu idealnu za Njujorker, ironično aludirajući na to da postoji urednička politika koju je moguće predvideti.

A kakva je to politika?

Ljudi koji su se bavili time više od mene, a jedna od njih je i doktorantkinja s Univerziteta Kolumbije Nora Šalan, kažu da je vrlo teško jasno definisati proces selekcije u Njujorkeru i da je on od osnivanja časopisa, a 2025. slaviće sto godina, bio misteriozan. Ono što nedvosmisleno možemo uočiti jeste da se tek nedavno, otkad ima novu urednicu Deboru Trajsman, ovaj časopis okrenuo ka objavljivanju neameričkih i neevropskih autora, te sam baš nedavno čitala priče iz Irana, Indije, Nigerije, Japana i drugih zemalja. Naravno, nije pitanje odakle su autori već kakve svetonazore imaju i koliko je zastupljen diverzitet različitih političkih opredeljenja, poetičkih načela i književnih imaginacija. Taj odgovor zahtevao bi da prijavim još jednu temu doktorske disertacije, ali pošto neću, uvek ću vas pozvati da se zapitate to kad razmišljate o politici jednog književnog časopisa, posebno ako ga pratite kontinuirano. Uprkos zastupljenosti autora iz različitih zemalja, ovo ne znači baš da možete napisati priču o svojoj promašenoj ljubavi na novosadskim ulicama i poslati očekujući da budete objavljeni – jasno je da su autori danas ipak donekle kulturno afirmisani pre no što se nađu na stranicama Njujorkera.

Druga činjenica, o kojoj bi se moglo polemisati, jeste da su posvećeni karijerama odabranih autora mnogo više no otkrivanju novih. To ne znači da ih ne otkrivaju, već da se mladi i novi autor bori za mesto s poznatim američkim autorima i da tu češće gubi no dobija bitku. Ipak, valja istaći imena onih koji su postali sinonim za Njujorker i neki od njih biće i deo našeg ciklusa: Alis Manro, Džon Čiver, Džon Apdajk, vole Džonove jer je tu i Džon O’Hara, a trenutno forsiraju Džordža Sondersa, recimo. Pojaviti se u Njujorkeru ne znači samo dospeti do šire čitalačke publike, već i imati eksplicitni društveni dokaz književnog kvaliteta jer je konkurencija nemilosrdna i ogromna. Stoga, ne iznenađuje to da su karijere objavljenih autora često krenule uzlaznom putanjom nakon prvog pojavljivanja u Njujorkeru, a valja naglasiti i da postoje podaci da plaćaju i do 7500 dolara po priči, što je rekordni honorar u svetu književnih časopisa.

E, sad, pošto ja ne pokušavam da vas nagovorim da krenete da pišete priče za Njujorker, nego da nam se pridružite u Klubu kratkih priča, želim da vam kažem da ne smatram da treba apriorno donositi sud o kvalitetu napisanih priča i baš zato sam ih odabrala za ovaj ciklus. Zajedno ćemo prošetati kroz priče petoro različitih autora i ispitati o čemu se tu radi, kao i da li Njujorker opravdava ovakav legendarni status u svetu kratke priče.

A, da, zaboravila sam da vam kažem – Silvija Plat se nije proslavila u žanru kratke priče, ali ono njeno kukanje u dnevniku se naposletku isplatilo jer joj je petnaestak pesama objavljeno za života, a posthumno još više. Da li se treba ubiti ako ste žena da biste bili objavljeni u Njujorkeru, ne znam, to ostavljamo za neki drugi video, ali u ovom vas pozivam da nam se pridružite i pročitate više na stranici za prijave na klub!