Goderdzi Chokheli - Human sadness

Deca se vraćaju u škole, a ja na Instagram s knjigom autora čije ime ne umem da izgovorim. 🫣

Ovo je prvi u nizu postova u okviru samonametnutog projekta od milošte nazvanog „Čitamo Evropuˮ jer mi u intenzivnih petnaest minuta koliko sam pokušavala da smislim ime ništa pametnije nije padalo na pamet, ali ne brinite, ovaj projekat ne finansira Evropska Unija iako verujem da će im biti krivo što se nisu setili ovog briljantnog imena. Elem, ideja je da čitam(o) po jednu knjigu iz svake zemlje u Evropi (a koliko ih je, to je geopolitičko pitanje na koje nemam odgovor), a biraćemo koju na storiju svake (možda druge) sedmice od raspoloživih knjiga u tom trenutku. Nisam još uvek sve nabavila (Lihtenštajn? Andora?!), ali predložiću četiri zemlje, vi birate jednu, ja čitam i pišem, vi mi se možda pridružite ako vam nešto zapadne za oko (ili ste samo ludi, i to je u redu) i zajedno otkrivamo o čemu maštaju, recimo, gruzijski seljaci.

A maštaju da pokrenu vojnu ekspediciju na susedna sela u stilu Dona Kihot(e)a i nateraju ih da se zakunu da će uvek dati žene za brak članovima najjačeg plemena u klisuri Gudamakari jer zašto da ne. Ali nepravedno bi bilo svesti roman gruzijskog reditelja i pisca, Goderdzija Čokhelija (pokušaj transkripcije), na radnju koja književnost bivših sovjetskih zemalja odmah smešta u okvire političke satire, „zabranjene“ teme i tajne rukopise koji su se pojavili nakon pada režima iako je to najočiglednija, ali i najbanalnija interpretacija.

Roman počinje upozorenjem čitaocu da ne čita ako nema vremena, glasom frustriranog pisca koji godinama pokušava da napiše roman o klisuri u kojoj je odrastao, ali sve što uspeva je niz kratkih priča, crtica, anegdota i pričica. I dok prčka po tim raznim narativima koje treba uvezati, pisac otkriva stare papire i sveske svoje bake koja je nekad davno učestvovala u poduhvatu osvajanja susednih sela. Sveske čine Knjiga briga, Hronike, Ljudska tuga, Filozofska knjiga, Knjiga o obaveštajnim operacijama i poneko pismo usput.

Naime, jednog običnog dana u kom je lokalna luda Galileo sa svojom armijom kokošaka pokušavao da obezglavi niz sneška belića, pa su ga seljani vezali za stub da se presabere, lokalna žena ispričala je Zapisničaru briga (tako je, postoji čovek koji beleži šta koga muči) da joj je sin bio u susednom selu da traži ruku jedne devojke i odbijen je, s objašnjenjem da je prevaziđen taj zastareli običaj. U tom trenutku su muškarci zauzeti poljskim radovima i ne mogu u bitku, ali ratni veteran i vođa sela ne dozvoljava da ova nepravda prođe tek tako (a malo mu je i dosadno s ovim što se tuče sa snegom), pa smisli da pokupi lokalne žene, podeli im zaduženja (izvidnica, zapisničari, hroničari) i krene u pohod po selima u klisuri da bi ih podsetio na davnu zakletvu da će uvek davati svoje žene kad im se to zatraži.

Čitalac prati ovaj pohod kroz naizmenične odlomke iz svih svezaka jer ovu bizarnu armiju ne zanima samo da zabode grb svog plemena negde, već da prikupi brige i filozofske misli seljana usput. A pitanje koje se postavlja svima uvek je isto: postoji li duša i gde ide posle smrti? Ljudi na to odgovaraju na razne načine, koristeći se lokalnim verovanjima, običajima i usmenim predanjima, ali i sopstvenim svetonazorima koje su mešavina hrišćanstva i plemenskih religija. Zbog izrazitog uticaja paganskih običaja, teško je odrediti istorijski trenutak u kom se odvija radnja, pa sve vreme stičete utisak da ste u nekom Markesovom univerzumu u kom je sve moguće, pa i da mrtve glave progovore.

I zaista, toliko je fantastičnih priča prikupljeno u ovoj ekspediciji koja se pod maskom vojne pretvorila u antropološko i etnološko istraživanje o svakodnevnom životu malih (stvarno malih!!!) zajednica negde bogu iza nogu, da lako zaboravljamo i gruzijsku Dulsineju po koju je krenula ova čudna skupina. Njeno selo je na kraju (priču), odbijeni mladoženja sprema svadbu s Galileom (gospodin s armijom kokošaka u okršaju sa sneškom belićem Ahilom i Napoleonom), ali. Ovde Čokheli postavlja jedno od onih najstarijih književnih pitanja – svadba (komedija) ili smrt (tragedija)?

Naravno, neću vam reći. Ipak čitamo zajedno!

Knjigu sam dobila na poklon od prijatelja, a sve u vezi s radom na prevodu ovog dela iz 1984. godine bilo je fascinantno – pet prevodilaca prevodilo je pet svezaka, da bi ton bio različit (ali ne drastično), nisu svi (bili) književni prevodioci s gruzijskog i sve ovo bio je jedan velik zajednički poduhvat grupe entuzijastičnih ljudi. A ja volim takve projekte, bile kokoške uključene ili ne. Mada bolje s kokoškama.