Marlen Haushofer - Zid

„Malo sam postigla od svega što sam htela, a sve što sam postigla više nisam htelaˮ, ovo sam mogla napisati i ja, možda i ti, ali nisam, već neimenovana pripovedačica kad je shvatila da je između sveta i nje jedan zid, ili možda Zid, a sva postignuća i dostignuća prestala su da se broje i važe jer je svet s druge strane zida… Mrtav. Recimo.

Jednog jutra junakinja se probudila u lovačkoj kući u planinama, naletela na providni zid i shvatila da je zarobljena u pretpostavljeno jedinom kutku sveta koji nije zbrisan u nepoznatoj katastrofi. Na tom parčetu zemlje priroda, godišnja doba i život svih bića nastavili su se kao i obično. Sve izvan toga – mrtvo. I priznajem da sam se malo i nasmejala jer svuda pišu da je ovo ženska robinsonada, ali u ovoj verziji nije junakinja mrtva za svet i izolovana, izgnana na ostrvu da večno žudi za Povratkom, ne, Marlen Haushofer u svojoj robinzonskoj jednačini odlučuje da zbriše svet, pa samim tim i dom/civilizaciju kao fantaziju – nema nazad. Ulozi su ipak malo veći nego kod Defoa jer pusta ostrva su možda bila najstrašniji vid izolacije koji je čovek mogao da zamisli u 18. veku, ali u posleratnim godinama 20. veka, kada su pretnje od nuklearne katastrofe tokom Hladnog rata svakodnevna tema, pusta ostrva više i ne deluju tako strašno.

E, sad, maaaali problem je što ovoj našoj junakinji nije baš preterano potresno ni što je svet otišao u tri lepe i svi njeni bližnji verovatno pomrli, pa se nama kao čitaocima često čini kao da tog zida zapravo i nema, a potom počinjemo da sumnjamo u njegovu prirodu jer: kakav je to zid koji se providi, pa ga ne vidiš, već moraš tresnuti glavom o njega da bi se osetilo da je tu? Kako je moguće da ne pokušava da pobegne, iskopa tunel ispod njega, ispita gde su mu granice? Zašto samo prihvata taj zid i to zaustavljeno, mrtvo vreme izvan njega? I, najbitnije, kako tako lako i često zaboravlja da zid uopšte postoji?

Da, imam tumačenje, ne, neću ga pisati ovde, ali ću dati na Instagramu neke smernice u karuselu Kako čitati „Zid“. Mislim da je poenta ovog čitalačkog iskustva da se sami borimo sa zidom i njegovim (ne)postojanjem, a naposletku i nemogućnošću da ikad zapravo vidimo šta je s druge strane. Iz dosadašnjeg pokušaja da napišem prikaz bez spojlera i ponavljanja onoga o čemu sam već spremila detaljne smernice mogli biste zaključiti da je ovo distopijsko-filozofsko-egzistencijalističko-neštonešto delo, i sigurno jeste, ali je pre svega tekst o delima i danima poslednje žene na svetu. Ovo je njen izveštaj napisan za čitaoca koji ne postoji, pokušaj da se jezikom (ipak i uprkos svemu) ponovo stvori svet kroz opise prirode, svakodnevnog rada i suživota s preživelim životinjama, kravom, psom i mačkom.

„Zid je između ostalog ubio i dosaduˮ, i stvarno jeste.

🅿️ Mnogo volim Nojzacova izdanja, kao i prevode Relje Dražića, ali ovo je ozbiljno nelektorisan tekst s mnogo pravopisnih i gramatičkih propusta. To mi je posebno krivo za ovakav roman, ali nadajmo se novom tiražu s uređenijim tekstom. Ne govorimo o lošem prevodu, barem prema mom jezičkom osećaju, već samo o tekstu kojem je bio potreban drugi par očiju.