Semezdin Mehmedinović - Ovo vrijeme sada

Neke od najboljih pripovedača upoznala sam kad sam bila mala i putovala s tatom po Srbiji. Bila sam nešto kao priključna prikolica, ali bilo je tu ljudi koji su me ubedili da imaju majmuna u kući i da će mi ga doneti (godinama kasnije i jeste doneo majmuna, ali igračku koja i danas visi na prozoru), potom lokalni Minhauzen s pričama o zmijama u Africi koje su se uplele u motor automobila, pa je morao da ih se ratosilja dok ga je paralelno vrebao lav (sasvim izvesno nije napustio naših voljenih 487 km2) i ja sam svaki put jedva čekala da jedan takav tatin pajtaš naiđe jer je ono što su pričali bilo bolje od bilo kakve priče za laku noć.

Semezdinu Mehmedinoviću vraćam se uvek upravo kao jednom od tih izvrsnih pripovedača koji znaju da život, na koncu, čini zbir anegdota, a i pripada grupi autora koji mi nenamerno ostave utisak da je moja svakodnevnica, kao tipična svakodnevica modernog nesrećnog subjekta, banalna i obična. Čitanje zbirke kratkih priča, fragmenata i crtica, „Ovo vrijeme sada“ odaje utisak da još uvek postoji stvaralačka svest izuzeta od kapitalističkog recikliranja ljudi i njihovih priča, tako da poželite da vas je pisac jednom sreo jer bi od vaše priče napravio jednu od tih anegdota koja se godinama prepričavaju. Nećete biti zaboravljeni ako pronađete svog pesnika, a mnoga poznata lica, poput Kemala Montena ili Markesa, dobila su u ovom delu pesnika koji njima možda nije bio potreban, ali čitaocu jeste.
Dar za pričanje anegdota je, prema mom ličnom osećaju i iskustvu, izuzetno redak jer nas sadržaj koji konzumiramo danas uči da od tih anegdota pravimo nekakve životne mudrosti i efektne rečenice, a od sopstvenog života platformu za kopirajting. Mehmedinović kaže da je njegov jezik dvadeset i pet godina u zaostatku za ovim danas jer je to vreme proveo van Sarajeva, u koji se pre tri godine vratio i smestio poslednji segment ove knjige. Nisam sigurna kako se on oseća povodom tog raskoraka, ali ga ja smatram dragocenim jer čuva veštinu da u detaljima prepozna sudbinske trenutke (a, hvala univerzumu, nije oboleo ni od holivudske boljke dok je boravio u SAD) i oni ostaju baš to – trenuci.

U autofikciji mi sve više smetaju oni koji ne umeju da odgovore na zadatu temu (a sami su je birali), nego ispričaju sve, pa vi posle 3000 strana proberite. U ovoj knjizi to nije slučaj i imala sam utisak da listam album ispod kojeg se nalazi kratko objašnjenje svake fotografije – neka je uhvaćena neposredno pre Velikog Trenutka, neka posle, ali je svaka dovoljno značajna da zastanem i spustim knjigu na pet minuta, a ipak i dovoljno nenametljiva da bi se uklopila u sliku ’jučerašnjeg sveta’ koji Mehmedinović opisuje s melanholijom. Ipak, njegova je melanholija od one koja vas podseti da lepota nije mrtva (Ali Smit se ne bi složila, kahm), već je mrtvo naše oko, spržili su ga ekrani.

Ovo delo me je podsetilo da u životu, šta god radili i gde god bili, treba samo umeti posmatrati i to je onaj minimum poezije dovoljan čoveku da preživi.

I, ne, ovo nije instant mudrost. Nije čak ni mudrost. Više jedna zalutala preporuka u nanoćošku digitalnog univerzuma koja kaže:

Čitajte Mehmedinovića dok ne progledate.