Semezdin Mehmedinović - Me'med, crvena bandana i pahuljica

Mislim da sam kupila pola tiraža ove knjige i delila je okolo. Zatekla sam sebe kako razmišljam ‘hm, imam li još koji primerak u stanu’ svaki put kad nekom pomenem roman „Me’med, crvena bandana i pahuljica“ Semezdina Mehmedinovića.

Poslednjih nekoliko godina čitam književnost ‘s naših prostora’ češće no pre, ali pažljivo izbegavam prežvakavanje ratnih godina, opštemestašku ‘egzilantsku književnost’ i preambiciozne romaneskne poduhvate od bezbroj strana, koji su, barem prema mom čitalačkom senzibilitetu, često stilski aljkavi i zamorni. Za Mehmedinovića sam čula i pre no što je objavljen u Srbiji i bilo mi je interesantno što su na Goodreads-u svi prikazi na engleskom. Američkim čitaocima se dopala ta egzotična tema ‘izbeglica iz istočnih zemalja’, ali mi je prema opisu delovalo da Mehmedinović priča intimnu, nepretencioznu priču o delu svog života koji je obeležio njegov srčani udar, a nakon toga i moždani udar njegove supruge.

I, next thing I knew, naterala sam sve oko sebe da je pročitaju - dečka, prijatelje, mentorku, jedan primerak je otputovao čak i do Londona.

Šta je to toliko posebno u ovoj knjizi, (možda) se pitate?

Baš ništa, i zato je volim. Ništa u njoj nije lirski intenzivirano do patetike i besmisla, nema velikih romantičnih poduhvata, dramatičnih refleksija o bolesti i smrti, a, ipak, govori o višedecenijskoj ljubavi između pisca i njegove supruge, odnosu sa sinom koji je odrastao u Americi, neprestanoj potrebi da se iznova pozicionira u tuđinskoj kulturi, i, možda najviše, o usamljenosti jednog starijeg para koji je upućen jedno na drugo i iz te upućenosti crpi snagu da svakog jutra, nepogrešivo, kuva kafu, odlazi na posao, i raduje se povratku.

Roman je podeljen na tri dela, kao u naslovu. Prvi se bavi piščevim srčanim udarom, središnji je u formi dijaloga sa sinom, a poslednji, meni najdraži, o njegovom odnosu sa suprugom nakon njenog moždanog udara. Mehmedinović piše u lirskim fragmentima, ali i dalje gradi koherentan narativ od svakodnevnih sitnica, banalnih zapažanja i ‘slika iz života’, kao niz fotografija njegovog sina koje beleže trenutke, prepuštajući čitaocu da rekonstruiše ‘pre’ i ‘posle’.

„Vi ste u nekom srodstvu?", pita sestra.

„Ona je moja supruga.“

Ali kad kažem „ona je moja supruga“, to je pojednostavljivanje, ona je više od toga. Recimo, 1993. godine, u vrijeme opsade Sarajeva, jedan je ubica cijev kalašnjikova uperio u moja prsa. E, ona je tada stala između kalašnjikova i mene.

I kao što se da naslutiti iz navedenog citata, autor sebe mnogo bolje preporučuje no što ja to mogu, ali nadam se da sam mu makar malo pomogla da nađe put do više čitalaca (tiraž kaže 1000, ja sam kupila otprilike 500, stoga, požurite 😃).