Natasha Brown - Universality

Gledala sam neke epizode kriminalističkih serija po četiri-pet puta i svaki put se iznenadim ko je ubica jer sve zaboravim sat nakon gledanja. Rana demencija? Možda, a možda je i onog ’best before’ na pakovanju.

„Universality“ Nataše Braun ima sve preduslove da prokisne do naredne decenije, kod mene verovatno već za pet dana.

Naime, roman je strukturiran po starom dobrom postmodernističkom receptu poliperspektivnosti, a jedan novinski članak o napadu zlatnom polugom na rejvu pokreće čitav (poprilično škripav) mehanizam dela. Oponašajući članke kakve biste našli u Njujorkeru ili Gardijanu, s uplivom lične perspektive novinara i ’šetala sam kišnog popodneva’ formom, Nataša Braun otvara roman na prepad – nije vam odmah jasno kuda će stvari krenuti, sem da je napisan prekjuče. Premda čitam savremenu književnost, retko imam osećaj da je ono što čitam friško iz rerne dospelo do mene, valjda jer uvek kasnim, ali ovde sam osećala gotovo nelagodu pred savremenošću – korona, fore iz popularnih serija, aluzije na aktuelne političke afere i satira na šetače po levo-desno spektru.

No, ovde sam neprestano imala utisak da je autorki izuzetno stalo da čitalac nešto ne propusti, pa su poente poprilično sirovo isporučivane, oduzet je velik deo muke/zadovoljstva od razmišljanja i uprkos briljantnim forama i dosetkama, tekst je oboleo od tipične boljke angažovane književnosti – hteo bi da bude i esej i fikcija, ali nema dovoljno zamaha da razvije oba, pa ostaje zaglavljen između. Na svega 120 strana, zguran je i anarhizam, i hipsteri, i srednjoklasne tugovanke, i ’šta ću sad’ radničke klase posle fakulteta, licemerje novinarstva, mnogo groznih ljudi i njihovih performansa u medijima, povratak eugenici u ime ’nauke’ i objektivnosti, šta god vam padne na pamet, verovatno ima.

Ipak, postoji taj jedan detalj zbog kojeg sam zastala iako sam jedva čekala da dovršim i pomolim se da je ostatak šireg izbora za Bukerovu nagradu zanimljiviji.

Junakinja Hana računa koliko joj je novca potrebno za jedan dan života u Londonu (65 funti), dajući nam preciznu računicu troškova kirije, hrane, prevoza i svega što čini jedan prosečan život u gradu. Prošle godine je Naomi Kanakia na LitHub-u objavila interesantnu analizu upadljivog izostanka pomena novca u savremenoj književnosti, za razliku od 18. i 19. veka gde je izrazito važno ko ima koliku rentu, miraz i imanje. Ukratko, dijagnoza savremenog romana je ’Keri Bredšo plaća stan u Njujorku od jedne kolumne’ iliti ’naučna fantastika na koju prećutno pristajemo kad čitamo savremenu književnost’, delimično zato što nas je kapitalizam izdresirao da ne pričamo o tome koliko zarađujemo, a delimično zato što bi se konstrukcija savremenog romana urušila iznutra kad bi eksplicitno adresirala podrazumevanu privilegovanost svojih junaka. Ali Nataša Braun ne zazire od brojeva, iako je jasno da će se oni sasvim sigurno ’ukvariti’ već sledeće godine. Njena junakinja aktivno razmišlja kako da zaradi tu magičnu cifru potrebnu da se ne umre od gladi na ulici ili, još gore, vrati kod roditelja.

A ta računica, ona je i odgovor na većinu pitanja u ovom romanu.

Očigledan. Ali izgleda potreban savremenoj književnosti.

Ne mislim da će ovo delo ući u uži izbor, ipak Keri Bredšo sedi u žiriju (😁) ali hej, nisam još pročitala ostale.