Marđan Satrapi - Persepolis

Danas su me napustile reči.

Nakon pročitanog „Persepolisaˮ, pokušala sam nešto da napišem, ali nije išlo, pa sam rekla sebi da ću ostaviti za kasnije. Došlo je kasnije, pa još uvek nisam imala ništa da kažem, i ovo je post o tome kako nemam ama baš ništa da kažem o užasima rata koje proživljava devojčica u društvu koje, i kad nije u ratu, vodi rat protiv nje, njenog tela, glasa, kose, reči koje koristi, načina na koji misli i diše.

Ima Hans Magnus Encensberger jednu sjajnu pesmu, „Rat, kaoˮ u kojoj se ne pominje rat, ali sve je rat – i način na koji zveckaju metalni ključevi u džepovima onih koji imaju moć da zaključaju, i blesak krhotina pivske flaše, i miris telohranitelja na aerodromima. Crno-beli crtež u grafičkoj noveli „Persepolisˮ neprestano me je podsećao na način na koji zamišljam rat – kao vrlo polarizovane dihotomije između Ja i Ti, Mi i Oni, Za i Protiv, i, kako Satrapi svojim „komičnim“ tonom pokazuje, Ceo Svet i Žena.

U priči o njenom odrastanju za vreme islamske revolucije, nalaze se i užasi ideologije i lepote otkrivanja sveta izvan krvavog besmisla u ime nekih vrednosti do kojih pametna devojčica, uprkos svojoj ljubopitljivosti, ne može da dosegne jer su nepostojeće. Premda u crno-belom svetu nema crvene krvi, imala sam utisak da odabir boje korica ovog izdanja nije slučajan, a da je nama kao čitaocima data privilegija uvida u svet iza krvi kojom je obojena iranska istorija i, nadasve, iza naslaga zapadnjačke propagande o Iranu kao konzervativnoj državi religijskih fanatika.

Ne bih rekla da Satrapi, koja trenutno živi i radi na Zapadu, nastoji da ispravi nepravdu takve slike o Iranu, već da onom „crnom“ pridruži „belo“ – a to su svi ljudi koji su se borili za ravnopravnije društvo i drugačije vrednosti, za tekovine Persije koja je svetu podarila prvu deklaraciju o ljudskim pravima davne 534. godine p. n. e.

Činjenica da je to i takvo društvo progovorilo kroz usta devojčice i crtež odrasle žene daje ovoj grafičkoj noveli posebnu vrednost u vremenima koja deluju kao ubrzana regresija u najcrnji mrak.

Satrapi me je na duboko dirljiv način podsetila da se sloboda osvaja svakog dana bez izuzetka jer za neke od nas bitka nije gotova.