Loren Elkin - Skele

Postoji ona floskula da debitantski romani boluju od „mnogo hteo, mnogo započeo“ sindroma i „Skeleˮ su udžbenički primer toga – od klimatskih promena, džentrifikacije, feminističkih protesta, nasilja nad ženama preko psihoanalize do krize intimnosti i, možda najviše od svega, krize tradicionalnog monogamnog braka (RADNJA). Ipak, uprkos svim temama kojima je najpre funkcija da održe izvesnu atmosferu i teksturu dela, i to u dva različita istorijska trenutka (VREME), MESTO zapleta i recimo raspleta izrazito je suženo i otprilike 1,5 m x 2 m:

Krevet, pa još bračni.

Psihoanalitičarka Ana izgubila je trudnoću, otišla na bolovanje jednog izrazito vrelog avgusta u Parizu i ostala sama da renovira kuhinju u stanu dok je muž Kako-se-zove-toliko-je-nebitan-da-sam-zaboravila otišao u London da ganja karijeru. U komšiluk se doseljava diplomirana istoričarka umetnosti Klementin, relativno tipski lik a la prosečna američka serija – mlada, slobodoumna devojka s očiglednom funkcijom da dovede u pitanje Anino shvatanje seksualnosti, želje, ali i monogamije.

Za mene, kad razgrnem svu buku od bušilica u romanu u kojem se stalno nešto gradi da bi srednja klasa mogla da naseli ’komšiluk s boemskim duhom’, ovo je roman o krizi tradicionalnog braka koji potvrđuje ono što je kritičarka Dženifer Vilson iznela u kontroverznom tekstu „How Did Polyamory Become So Popular?“: poliamorija, pa i prevara, u kulturi su sve češće predstavljeni kao način da se spase tradicionalni brak umesto što ga ugrožavaju. Ovde taj ’treći’ isprva nije mogla biti beba, ali jesu mogli biti drugi ljudi (tu je opet dobro poznati trop ’zajebanog bivšeg’ koji nije materijal za brak, ali jeste za seks spram tipično finog i odsutnog muža), sve to dobrano nafilovano onom dobrom starom Lakanovom definicijom želje kao trajnog nedostatka, rupe koja nikada ne može biti popunjena već neprestano zjapi i usisava. A i ono ’želja je uvek želja Drugog’, ima i toga, svega ima!

Kada u središnjem delu uvede par koji je pre pedeset godina živeo u Aninom stanu, Florens i Henrija, Elkin varira isti motiv transgresije preko ’čvrstih’ bračnih stubova u korist potpornih skela koje su tu da nagoveste pojavu prvih pukotina i rad na njihovom ’krpljenju’, uz mnogo poveznica među likovima koje će neko videti kao slučajnost, neko kao preteranu književnu intervenciju. Meni nisu nužno smetala sva ta udvajanja imena i podudarnosti, ali mi je sasvim očigledno da je ovo roman koji je dugo nastajao (navodno 16 godina) i završio kao svojevrsni maksimalistički paprikaš koji upada u ’slice of life’ iako pokušava da poentira. I ovaj moj pokušaj prikaza upada u isti problem nedostatka fokusa jer ne znam šta bih pre, ali da se vratimo u krevet.

Naime, Elkin koketira i sa naučnom fantastikom jer ovde svi stalno imaju spontane orgazme u toku noći i vanserijski seks, ali, ali, ali… Upadljivo izostaje intimnost u korist fiksacije na seks koji će nekako razrešiti i identitetsku krizu i nadomestiti gubitak i vratiti pojedinca/pojedinku u sopstveno telo, pa i premostiti klasne i ideološke razlike. Ali seks neće konstituisati intimnost, već biti instrumentalizovan u korist povratka i rekonstrukcije (skele, kapirate?) oštećenog sopstva koje će, tako okrpljeno, moći gotovo ironijski da reafirmiše brak kao osnovnu građu društvene reprodukcije.

A sve ovo drugo, to je samo faza u rekonstrukciji te stare, izanđale građevine zvane Heteroseksualni Brak. Kada nestanu skele, kao da ih i nije bilo.

🅿️ Prevod je korektan, jedino što mi je izrazito upadalo u oči jer to nisam nigde pre videla u ovom obliku, jeste transkripcija termina jouissance (žuisans) pošto se u teorijskoj literaturi ostavlja u originalu. 🤔