Keićiro Hirano - Neki čovek

Tokom čitanja prvih 80 strana razmišljala sam kako jedva čekam da prosledim knjigu drugarici koja je trenutno u eri Fox-Crime-do-besvesti, a posle toga sam zamišljala sebe kako držim predavanje na temu: Ako spojimo sjajnu i važnu temu s lošim (ovo je eufemizam jer se danas ponašam kahmočajnimkahm) pisanjem, šta prevagne u svesti čitaoca?

Naime, „Neki čovekˮ Keićira Hirana zamišljen je kao spoj pravno-psihološkog trilera s uplivima različitih drugih žanrova (romanse a la „kriza srednjih godinaˮ, detektivskog romana + tu-i-tamo neki uzleti u filozofiju) i razvija onu staru dobru „kakav bi život bio da sam neko drugiˮ, da samo jednog dana odlučim da ostavim sve, promenim identitet, istoriju, životnu priču pozajmim ili izmislim, pa se tako oslobodim prošlosti. A prošlost u Japanu, otkrićete ubrzo, može da vas košta glave, uzevši u obzir društvenu netrpeljivost prema drugim azijskim narodima i doseljenicima iz Koreje i Kine, a i stigmatizaciju zbog porodične istorije. Priča prati advokata Kida koji nastoji da rasplete priču o jednom gospodinu koji se uživeo u svoju „ja, to je neko drugiˮ avanturu, ali ne brinite, ovo nije spojler, razrešenje nije predvidivo (a možda i jeste), samo je zasnovano na nizu deus-ex-machina saznanja kojih bi se postideli i scenaristi CSI Miami-a.

Ali, ali, ali – nije to mene mučilo ovde, uzela sam knjigu željna neke dobre priče i to je sve, bonus su bili hvalospevi na koje sam nailazila iako to uvek uzmem s rezervom, i pretpostavila sam da me čekaju dva kvalitetna popodneva.

Ispostavilo se da mi je skočio pritisak.

Da mi je neko dao ovaj roman u rukopisu, rekla bih da je to prva verzija rukopisa kojem treba i dobar urednik, ali i neki kreativni kurs pisanja proze jer ako išta od tih kurseva očekujem, to je da izleče pisce od ovih dečjih bolesti zvanih „turi tu neko poređenje da zvuči pametnijeˮ i „citiraj nekog pisca da pokažeš da si pametanˮ. Ovo delo ima problem sa sopstvenim identitetom, rekla bih i da ga se stidi – neminovno je ukorenjeno u žanrovskim konvencijama trilera, ali se s vremena na vreme zaustavi da bi čitaocu poručilo da ovo nije tek neki triler krcat dijalozima.

I sad zamislite jednu brzu razmenu u stilu Agate Kristi i onda samo tresne: „Jeo je omlet, užarenu lavu koja juri ka moruˮ ili: „Nasmejao se kao kad se odvrne čep na boci gazirane vode koja je ishlapilaˮ i, da, obrazi su mi bili rumeni kao rujno vino od intenzivne neprijatnosti i why, oh why?! coktanja. Ali poslednji ekser u kovčegu bila mi je ova razmena, dvoumila sam se između nje i jednog sasvim spontanog „što bi rekao Rene Žirarˮ izliva lika kojem uopšte nije izgrađen čitalački identitet (ne zna mit o Narcisu, recimo, ali iz glave sipa Žirara, nije nego), ali ovo je pobedilo i morate to da vidite jer sam se od pisanja prvog pasusa do sad opet iznervirala:

Scena: dvoje odraslih sede u restoranu na nije-dejt-ali-neki-bi-rado-da-jeste sastanku

„Ja sam odgajan u jednom normalnom gradu, ne u korejskoj četvrti, i nikada me niko nije maltretirao. Donedavno uopšte nisam ni osećao svoje poreklo kao stigmu.ˮ „Podseti me, šta je to stigma?ˮ „Ah, stigma je sociološki termin za osobenosti ljudi koje onda postaju osnovv za njihovu diskriminaciju, vređanje ili napade na njih. Čak i ako te osobenosti nisu nešto što je samo po sebi loše. Na primer, beleg na licu, krivični dosije, vaspitanje.ˮ „Je li i to stigma?ˮ

🫤🫤🫤 (treba li da komentarišem?)

Komentar: 😳😳😳

I, da, Hirano je sasvim slučajno uvek ženama dao zadatak da pitaju, a muškarcima da objašnjavaju – bilo njima, bilo deci, samo se u ovom delu romana malo zbunio, pa ton kojim se advokat Kido obraća sinu od pet godina preneo na razgovor sa četrdesetogodišnjom ženom. I, da, dok ova žena ne zna šta je stigma, druga jadna radi u knjižari i ne čita, ne razume ti ona te haikue i Akutagavine zamrzlame, ali naravno da njen sin (ne ćerka) čita, kao i naš pripovedač koji u slobodno vreme citira definicije reči s Vikipedije. Njegova žena predstavljena je kao „lepoticaˮ osiromašene subjektivnosti, ili što bi rekla gospođa Vesten iz „Emeˮ, „nema duševnog bogatstvaˮ i time se Hirano upisao u moj registar (ovde sam jako duhovita, ali to ćete videti ako pročitate knjigu na sopstvenu odgovornost) pisaca koji ženama namenjuju tri identiteta: lepa žena, preljubnica ili žena u nevolji, uspeo je sva tri da čekira, treba mu odati priznanje. 👏🏻

Neću biti nepoštena, i glavnog junaka je izgradio na opštem mestu detektiva u egzistencijalnoj krizi, alkoholičara-u-povoju, zaglavljenog u braku, a dodao mu je i plejlistu za slučaj da neko otkupi prava na film (spoiler alert: film je snimljen), da se ne muči s muzikom. Zaista, ovo delo kao da je pisano s namerom da postane film, a onda mu je tu i tamo dodat neki ekskurs a la „omlet poput vulkanske laveˮ da zadobije svojevrsni „književni efekatˮ, ali na kraju se dobije shizoidno delo koje me je nemalo puta svojom artificijelnošću nateralo da ga tresnem o sto.

A šteta, priča je zaista zanimljiva jer govori o specifičnim praksama u japanskom zakonodavstvu i kulturi, posebno prijemčiva nama na Balkanu s iskustvom nestalih beba, izgubljene dokumentacije u ratu i etničke netrpeljivosti, ali džabe, Hirano nije uradio domaći iz Sintakse 1.