Katie Kitamura - Audition

Kada me petoro ljudi pita šta mislim o nekoj knjizi, prestanem da mislim (i onda uglavnom ne napišem prikaz). 🫣

Pročitala sam „Audition“ pre dve nedelje i sad otprilike imam jednaku distancu kao pripovedni glas prema ’dešavanjima’, a da li sam o njoj mislila posle čitanja…

Pa, ne baš.

Jasno mi je zbog čega izaziva čitalačku frustraciju – naštelujete čitalački aparat na realističko pripovedanje, ali vas onda postupak osujeti i niste sigurni kako da imenujete tu ’foru’ sa sredine knjige jer nije tu ništa paranormalno, nadrealno ili fantastično, ali ipak… Nije kako treba. Nije ovo nikakva Kitamurina novina, naprotiv, ovo je dobro oproban postmodernistički gest: čitalac se nasilno izmešta iz uverljivo sazdanog sveta dela i odjednom se zatiče u autorkinoj radionici, i ako je i gajio iluziju (a glavna junakinja je glumica!), može se osetiti malo namagarčeno, otići na Gudrids i napisati ’kakve su ovo budalaštine’ i zalepiti jedinicu.

Mi nismo takvi čitaoci (je l’ da da nismo? Nismo.)

ALI:

Kitamura bira očigledne sugestije čitaocu da je posredi nekakva ujdurma sa ulogama i performativnošču – glavna junakinja je glumica koja sprema ulogu u predstavi, ’isprobava’ različite identitete i interpretacije predloška, sve vreme strahujući od toga da je nedovoljno dobra, nedovoljno uverljiva, nedovoljno… Saživljena s ulogom. Čini mi se da je toliko natuknica dato čitaocu u strahu da će on omašiti, da neće pristati na igru, da su i one tačke (rupe) neodređenosti koje se pominju u svim prikazima ove knjige toliko veštački konstruisane da na kraju ostajete sa zadatkom rešavanja rebusa. Kitamura želi da vi govorite o ovoj knjizi-predstavi i dalje širite glas o njoj, performativnost se odvija i na nivou samog teksta, ali mi se čini da čitava stvar ostaje na nivou one forice koju vidite u nekom videu, kao, vidi ovog što je nacrtao Luvr na vrhu pirinča, super, vau, i to je to.

Toliko je pripovedni trik u fokusu da vam se čini da tom skeletu fali mesa, i premda ima inventivnih rešenja u segmentima knjige, postaju nebitna pred neonskim znakom od pet metara na kom piše: VIDI MENE KAKO SAM PAMETAN, VIDIŠ LI FORU? VIDIŠ? KAKO NE VIDIŠ? GLEDAJ JE!

A onda se šamara mrtvi magarac do kraja i tu sam bila izgubljena, želela sam samo da završim, ali ne mogu da ostanem dužna ’tumačenje’ onima koji su čitali (ovo je znak da ne čitaš dalje ako planiraš da čitaš knjigu):

Između prvog i drugog dela fali ’objašnjenje’, a meni se čini da je jednostavno: autorka je promenila mišljenje, počela je da piše jedan roman, predomislila se, pa počela da piše drugi s istim likovima, ali različitom konstelacijom.

Ili, dramaturškinja se predomislila. Možda i univerzum.

Rekoh već, nisam preterano mislila o tome. 🤷‍♀️