Jonathan Buckley - One Boat

Imam posebnu mentalnu fioku za ovakve knjige.

Da li ih brzo zaboravljam? (u trenutku pisanja ovog prikaza, prošlo je mesec i po od čitanja)

Da, delimično jer sam senilna, delimično jer se „ništa ne dešava“.

Da li mi je drago što sam je pročitala?

Da i ovo je post o tome zašto mislim da su ovakva dela neophodna u čitalačkom životu.

Premisa je jednostavna. Terezi je preminuo otac i vraća se u grčko selo u kojem je bila kada joj je preminula majka bez jasnog cilja, ali s implicitnim poverenjem u to da će je Povratak, pa još u Grčku, lakše inicirati u žalovanje koje aktivno potiskuje. Premda nastoji da to selo osmisli kao nešto više od pukog turističkog mesta, a posledično i sebe kao nekoga ko nije turista, već osoba na intimnom hodočašću, dešava joj isto što i svakome ko je ikada mislio da se vraća na ’isto mesto’ – otkriva da se ona možda seća Spiridona s plaže koji tu 20 godina prodaje krofnice, ali je ona za njega utopljena u iskustvo susreta sa hiljadama onih koji dolaze i odlaze. Stoga, Tereza kroz ponovni dolazak nastoji da se simbolički vrati u prošlost i poništi smrt, ali akteri te male psihološke drame su se promenili: nekadašnji ’letnji ljubavnik’ sada ima suprugu, neko je ostario, neko umro, neko se odselio.

’One Boat’ je roman naporu da se BUDE onda kada je SEĆATI SE prividno lakše.

Zbog toga se na planu radnje ne dešava mnogo toga. Tereza šeta, razmišlja, jede, posećuje stara mesta, upoznaje neke nove ljude, ali Bakli kroz te njene jednostavne svakodnevne radnje pokazuje kako pojedinac osmišljava sopstveno iskustvo na mikronivou, dan za danom, kakva mu značenja pridaje onda kada po svaku cenu nastoji da ga osmisli iz ugla onoga što je bilo umesto onoga što jeste.

I dok čitate o psu koji gleda u more, opominjete se da ne ostanete tupi na to banalno iskustveno koje čini najveći deo života, bez preterane piščeve intervencije da se svaki čulni doživljaj prebaci u nekakvu poentu i cerebralno nagvaždanje. Ukratko, ovakva dela su trening posmatranja i neskretanja pogleda. Meni je dovoljno.

P. S. Ova knjiga nije ušla u uži izbor za Bukerovu nagradu, ali sam ipak poželela da ostane trag da sam je čitala.