Georgi Gospodinov - Fizika tuge

Pesnik zarobljen u telu romanopisca, Minotaur u podrumu sopstvene (arhetipske) podsvesti, bik proboden u koridi, hvatač priča i (de)konstruktor mitova – to je Gospodinov, tj. Gaustin, tj. Minotaur, tj. svoj deda i svoj otac, tj. dinosaurus i ginko biloba, putujući nekromant i „enkapsulator“ nevidljivih Priča i pričica.

Uzevši u obzir da je ljudsko telo sastavljeno od 6,5 oktiliona atoma, a svi oni putovali su milijardama godina od zvezda do nas, ko bi sa sigurnošću mogao reći da barem jedan ne pripada Minotauru? Jer, naposletku, i ideje su atomi.

A kako ideje putuju kroz tela i svesti, koje rane se najlakše inficiraju melanholijom i šta to riče u memljivom podrumu naše svesti, o tome piše Gospodinov. A kad kažem da piše, mislim skuplja atome od kojih se prave priče, pa ih sastavlja, rastavlja, premešta i izmešta kao njegova trogodišnja Aja kad se igra svetova u kojima je smrt tek skup slova.

Da je „Fizika tuge“ animacija, bila bi koren koji se probija kroz guste naslage zemlje i usput postaje dom svima, i glistama i krticama i mravima. Da je film, bio bi u bojama nalik onim na mom profilu (priznajte da ste očekivali crno-beli, ali Gospodinov bi eventualno bio opštemestaš perolake kategorije), jer sve je kod njega organsko – i reč, i linija, i tuga. A tuga je u svetu Gospodinova beskonačni lavirint koji se račva kroz komore i pretkomore, princip sveta zbog kojeg je, kad se zaviri čoveku u grlo, unutrašnjost uvek mračna.

Premda volim geometrijsku književnost (moja nomenklatura, prim. aut.), ova toliko ljudska da je propadljiva generiše lepotu veću od pukog intelektualnog užitka, a ipak, ne igra na jeftinu osećajnost i končetističke poente. U književnosti kakvu Gospodinov piše, jezgrovitost bi bila pogubna i on to veoma dobro zna – njegove su metafore pažljivo izvedene, pratite im rast od semena do ploda. Prvi put sam razumela šta za jednog autora znači silazak u podzemlje samog Mita kad sam čitala Silviju Plat i pratila razvoj njene pesničke slike od mita kao dekoracije do mita kao unutrašnjeg principa poezije, i to je ono što dobijate u jednom delu kod Gospodinova.

Ali ne i u jednom čitanju, niti u jednom životu.