Džuli Ocuka - Plivači

Sredovečni muškarac jednog popodneva odluči da se vrati kući preplivavajući sve bazene na svom putu, usput razgovara s komšijama, pije sve što mu padne pod ruku i ne primeti da se godišnja doba menjaju dok on pliva. Stiže u kuću koja je prazna i davno napuštena.

Ovo je prva asocijacija na „The Swimmerˮ čitaocima u SAD – antologijska Čiverova priča kojoj je Džuli Ocuka dodala jedno -S, smanjila broj bazena na jedan, promenila pol junaka i prikazala pražnjenje njene unutrašnjosti, dug proces u kom telo ostaje, ali um odlazi. Neki će reći da su „Plivačiˮ o demenciji, smrti, starosti, gubitku identiteta i zemljotresu u porodici obolele osobe i svi će biti u pravu. Ipak, za mene je ovo delo o značaju razumevanja uloge zajednice u životu obolele osobe i Ocuka neprimetno primorava čitaoca da preispita pojam „zajednice“ koji se rabi do besvesti da obeleži bilo koju grupu ljudi.

Ovo je ujedno i moj odgovor na pitanje „kako su prvi i drugi deo povezaniˮ jer su mnogi čitaoci kritikovali taj spoj kao veštački i nategnut. Naprotiv, čini mi se da Ocuka u prvom delu pokazuje složenost, snagu, ali i fragilnost zajednice plivača koja kroz svoja nepisana pravila opstaje kao potporna struktura svima, pa i dementnoj osobi koja ima svoje mesto u njoj, dok se u drugom delu grupa veštački formira na osnovu zajedničkog nedostatka (sećanja) i kroz sistemski imperativ da se takve osobe udalje iz zajednice i sačekaju smrt tamo gde nikoga ne ometaju, ali donose profit. Ocuka ne piše angažovano u programskom smislu, ali poput antropološkinje analizira dinamike različitih grupa kojima Alis (ne) pripada: plivačima, osobama obolelim od demencije i porodici.

Kada je plivačica, Alis je povezana s drugima na osnovu onoga što voli i stoga je „jedna od“ čak i na narativnom planu, jednako joj se pridaje pažnja kao i svim ostalim članovima plivačkog centra. Kada je u instituciji za osobe obolele od demencije, Alis je iznenada lišena subjektivnosti i svedena na niz simptoma i njihovih pripadajućih sistemski propisanih reakcija – lekovi, nadzor, šetnja, rešetke na prozorima i čekanje poseta porodice i smrti, pa ko pre dođe. Kada je majka i supruga, ona je sve ono što je bila uprkos onome što sada jeste, i iz te dinamike (ne)prihvatanja nastaju najpotresnije scene.

Repetitivnost u rečeničnoj strukturi, dosledno sprovedena od početka do kraja dela, u prvi mah će vas iznenaditi dok ne shvatite da se osobama s demencijom neprestano ponavljaju iste rečenice, a oni sami u trenucima zbunjenosti oponašaju druge ljude. Ocuka kroz fragmente, ponavljanja i spiskove mozaički gradi sliku jednog života, bez pretendovanja da mu nametne uzročno-posledičnu strukturu uprkos tome što i Alisina ćerka i čitaoci jovovski traže neko „zaštoˮ.

I premda ne postoji „zaštoˮ, kroz pukotinu se naziru neka davna tektonska pomeranja u dubini za one koji se ne plaše da pogledaju u ambis.

🅿️ Pošto sam ja prevela knjigu, umesto standardnog komentara podeliću s vama muke i priključenija s tekstom. Otkrila sam po hiljaditi put koliko je prevodilačka sloboda pakao kod persiranja i posle mnogo dvoumljenja odlučila sam da se „glas institucijeˮ junakinji obrati prisno jer joj svakako isisava svako „ti“ i „jaˮ iako bi logičniji izbor bilo ono formalno, ugovorno „viˮ. Čini mi se da je ovakav izbor segment o Belavisti učinio jezivijim i opresivnijim. Mučila sam se s glagolskim vidom u repeticijama jer Ocuka insistira na ponavljanju strukture „she remembersˮ koja na srpskom ne može uvek biti prevedena kao „ona se seća nečegaˮ, već i kao „ona se seti (da nešto uradi)ˮ, ali sam pazila da jedina strukturna razlika bude ’seti/seća’ da bi se zadržao rečenični ritam. Takođe, tekst ima svojevrsnu „teksturuˮ postignutu variranjem italika, navodnika i duge crte, ali logika upotrebe jednog ili drugog nije dosledno sprovedena, pa sam se dovijala uz ekipu iz @imprimatur.ba kako da to ne izgleda neuredno, hvala im što su preuzeli muku konačne odluke. A najviše hvala na poverenju i svemu što sam naučila iz ovog iskustva.