Danijel Mejson - Šume severa

Čitanje ovog romana podvodim pod rubriku „razračunavanje s fobijom od škola kreativnog pisanjaˮ (da sam bezobraznija, a znamo da nisam, napisala bih „s fobijom od savremene američke književnostiˮ).

Poslednjih godina mi se bezbroj puta desilo da mi bude superbajnosjajno dok čitam neki savremeni američki roman, sve je to stilski upeglano, lep glagol, dobar prilog, zgodan pridev, nešto kao kad shvatite da u Holivudu svi dobro glume i nije to problem, ali već prekosutra zaboravim šta sam pročitala i – ne potresam se mnogo. I sad mi je jezik Danijela Mejsona odmah na prvim stranicama upalio dugme „o, ne, opet škola kreativnog pisanjaˮ, što znači da sam očekivala finu priču bez onoga što cenim u književnosti, a to je nokaut direkt u mozak. Ne volim kad pisac igra na sigurno (kahmfrenzenkahm) i radije čitam ambiciozno delo s nedostacima nego „opet to, samo malo drugačijeˮ. To vam je ono „lepo pišeˮ i „lepa prozaˮ, a od toga mi se diže kosa na glavi. Sve je išlo ka tome.

Ali, ovoga puta sam pogrešila, i to debelo. Ups.

„Šume severaˮ su delo izumrle vrste autora ogromne erudicije i istraživačke strasti koja nije puki štreberaj i „vidi mene što sam naučio za peticuˮ, već je to živo, razigrano znanje koje nije tu da postidi neukog čitaoca, već mu trgne iz hibernacije onu dečju radoznalost pred svetom. Imate utisak da je imenovano stotine vrsta biljaka, gljiva, insekata i raznih živuljki, ali nisu to enciklopedijske informacije za kviz, nego podsetnik (i opomena) da sva ta bića dele životnu sredinu s nama – znate li da prepoznate vrstu drveta na ulici ili imenujete pticu u parku? Da li ih uopšte primetite? (ovo pitam ja, ne Mejson, on je fin i ne ispituje)

Ovo sam prvo napisala da biste znali da sam pristrasna jer nemam više strpljenja za ja-pa-ja-lično-iskustvo-moje-iskustvo autore, pa kad se pojavi neki koji je zapravo otišao u biblioteku malo da prouči stvari (stvari = botaniku, zoologiju, istoriju, geologiju, slikarstvo, mikologiju, kako se pare dve bube), odmah dobije prolaznu ocenu, malo mi za sriću triba, šta ću.

A sad o delu!

„Šume severaˮ su izmaštana istorija jedne kuće u šumi, a u nju su se smestile priče i pričice različitih formi i žanrova, pripovednih postupaka i glasova (ima malo i hello-from-the-other-side) i sve je to toliko zabavno i zavodljivo da se čitalac lako može zaneti i propustiti da primeti koliko je ova polifona struktura u funkciji različitih ideoloških konstrukata prirode. Na kraju romana mi se čini da Mejson nije „izdržaoˮ unutrašnju napetost inherentnu ovakvom postupku, te je ipak popustio pred potrebom da uveže sve u „velikom finaluˮ – jasno mi je zašto, ne mislim da je bilo nužno jer tu najviše približio romantizaciji prirode koja se u drugim delovima uspešno dekonstruiše ili barem prikazuje kao (opasan) konstrukt (imam teoriju da mu je stipendija bila pred istekom, ali znam te muke, Mejsone, sve ti je oprošteno).

Toliko je toga što bi se moglo pojedinačno analizirati (nastaviće se u pridruženom karuselu, ostanite na vezi do sutra), ali ću izdvojiti način na koji se u „Šumama severaˮ piše o shizofreniji. Naime, Mejson predaje na katedri za psihijatriju i očekivali biste klinički pristup, posebno kad se uzme u obzir naučna preciznost u opisima prirode, ali ne, ovde je shizofrenija osoben odnos prema svetu i njegovoj slojevitosti koji omogućava ukrštanje više pripovednih tokova na neočekivan način. Shizofrenija se gotovo depatologizuje kroz humanizaciju junaka kojem je dijagnostikovana i premda se tu tekst opasno približava tropu o ludom umetniku s trećim okom, čini mi se da je ipak prevagnulo uverenje da postoji mesto za svakog u ovom gigantskom ekosistemu, bez potrebe za društvenom segregacijom. Mejson nikada ne dovodi u pitanje svrhu postojanja nijednog člana šumske zajednice, samo pokazuje da nam ona nije uvek očigledna, ali i bez obzira na to, moramo verovati da postoji.

S tim se ne pregovara.

🅿️ Igor Stanojević je sjajno preveo ovo delo, postoje delovi gde mislim da je mogla srpska reč umesto bespotrebno rogobatnog anglicizma, ali to su detalji i njemu se nema šta zameriti.

Ali izdavaču ima – nema nikakve zabeleške o prevodiocu na kraju knjige. Ovo nije pitanje prevodilačkog ega iako mislim da je lepo spomenuti one zbog kojih možemo uopšte da čitamo knjigu, već je vrlo korisno znati šta je neko još preveo ako vam se dopadne prevod. Meni je često ime prevodioca dovoljna preporuka za knjigu, a ovde je izostalo sve sem imena na početku dela. Šteta.