Benjamin Wood - Seascraper

Prezirem kad neko napiše ’ženski + prezime muškog pisca’, ali radi ravnoteže u univerzumu, nazovimo Bendžamina Vuda ’muškom Kler Kigan’. Nakazno, zar ne?

Ali ne nailazim često u savremenoj književnosti poverenje u ljude, pa mi se asocijacija tokom čitanja sve vreme nametala jer osećam intenzivnu nelagodnost pred sopstvenim cinizmom. Da, lako otpisujem ovakve priče kao ’neuverljive’, ali Vud računa s takvim čitaocem i podmeće mu narativne klopke od početka do kraja.

Iako mislim da je ’atmosfera’ ono što će čitaoci prvo istaći u vezi s ovim delom, pošto se sve dešava u magli, na obali prepunoj živog blata u koje se zaista može upasti (ha, Bendžamine, vidim foru i dobra je), mislim da Vud ima neke manje očigledne trikove koji se lako prenebregnu dok čitalac razgrće magluštinu. Početak dela iskoristio je za postavku scene, kao u pozorištu – glavni junak Tomas struže morsko dno uz konja da bi skupio i prodao škampe, nasledio je taj zanat u izumiranju od dede koji ga je odgajio jer je majka imala svega petnaest godina kad je zatrudnela sa svojim nastavnikom istorije, odnos ima očiglednu incestuoznu napetost, već na prvim stranicama junak pronalazi kutiju s pištoljem na morskom dnu, ima dvadesetak godina i seksualna frustracija je na vrhuncu (Vud je ovde romantičan, na trenutke do bljutavosti, ali ja sam panj, pa mi ne treba verovati), i svi elementi dela postavljeni su tako da aktiviraju književne trope, žanrovske konvencije i opšta mesta, mi znamo šta su mogući raspleti ovakve postavke, posebno kad ga majka suptilno kinji i implicitnu mu daje zabranu da je napusti, prenoseći na njega odgovornost muža/oca.

Ali pre tačke pucanja uvodi se novi element i ispituje njegova moć da restrukturira poznati narativ.

Šta ako se pojavi neko nov? Da li taj neverovatan, a ipak moguć proboj klaustrofobične porodične strukture može da skrene kormilo dovoljno da ne dođe do sudara? Na koji način ljudi jedni drugima daju ono što im je potrebno, često nenamerno i bez saznanja o uticaju koji jedna rečenica ili postupak imaju na čitav tok nečijeg života?

Ovo je priča o jednom takvom susretu i da, jesam prevrtala očima na rasplet a la romantične komedije, jače je od mene, kao i na deus ex machina (u vidu jedne iritantne gospođe) prekid toka da bi se stvar mogla okončati, ali i dalje, Vud je pronicljiv pisac s finim seizmološkim aparatom, vešt i tvrdoglav u izbegavanju očekivanih raspleta.

Problem, a mislim da je to jedan od razloga zašto nema šanse da dobije Bukerovu nagradu, za uži izbor ima, ali nisam sigurna da hoće, jeste što se nije oslobodio potrebe da objašnjava, a ovde bi manje zaista bilo više jer je prelako zakucavao značenje, sužavao interpretativne mogućnosti i intenzivno pokušavao da kontroliše čitanje dela. Čitaocu nije ostavljen prostor da traga za kauzalnostima, eksplicitno je transformativni potencijal pripisan konkretnim događajima i plašim se da je Vud u glavi imao lenje implicitne čitaoce. Ili: volela bih da je pisac ostao pisac do kraja, a ne pokušavao da istovremeno bude i čitalac jer tu će se sasvim sigurno okliznuti o sopstveno delo.

I, da, ovo je roman koji se lako čita kao scenario za film, što se na šarmantan način uvezuje sa svetom dela – za pisca u 21. veku sjajno, za čitaoce, nisam sigurna.