Ali Smit - Zima

Intertekstualnost je neminovna, volens-nolens. A kad je ’volens’, pisce je moguće podeliti u dve grupe.

U prvoj se nalaze oni koji svoje delo ispune aluzijama na, recimo, Džojsa, Odiseju, ubace deset deka Šekspira i začine nanosima Biblije. Čitaocu ponešto promakne, negde se malo i zbuni, nit se na trenutke izgubi, i onda ode na Goodreads da lupi trojku jer „ima tu nešto, samo ne znam šta“. Naš pisac to vidi i u drugom izdanju napiše dugi pogovor da objasni ovom s Goodreads-a kako je glup i nije skontao na osmoj strani aluziju na Hamleta, na dvadesetoj na Jova, a pred kraj negde na Stivena Dedalusa – ali, da je samo to skontao, on bi znao da je ovaj pisac genije. Naš pisac je ljut na svoju neobrazovanu publiku, kud se i rodio u ovoj glupoj sredini gde su ljudi prestali da čitaju posle „Malog princaˮ, samo da bi bio neshvaćen i mučio se. Ali, nema veze, on i ovako ne piše za savremeni trenutak – njegova dela će ga nadživeti, biće onih pametnijih od ovih sada koji će sve razumeti, takva ti je sudbina genija.

Drugu grupu, pak, čine pisci koji ni sami ne znaju kakve su sve aluzije utkali u tekst. Njihovo estetsko obrazovanje takvo je da nemaju pojma da nabroje sve likove iz „Uliksa“, ali znaju čemu Moli Blum govori „da“ i mogli bi napisati čitav roman samo o tome. U njima žive i preživljavaju čitavi svetovi drugih autora jer su ih čitali možda prvo u srednjoj, pa na fakultetu, posle uz nedeljnu kafu negde s 40 godina, još jednom sa 70 da pomognu unuci da napiše sastav za školu. Kada čitalac čita njihov roman, razrogači oči i prevrće strane, kad prepozna neki odsjaj Šekspira kaže ’ha!’, kad ne prepozna ne kaže ništa jer nije ni prepoznao da je nešto propustio.

Ove iz prve grupe ne čitam, njih neka čitaju ovi za 200 godina. A ove iz druge, kada nađem, stavljam na počasno mesto na polici – na njemu je od danas i Ali Smit.

„Zimuˮ sam odabrala pre svega nakon prikaza @bgcrtice, koji je prava analitička gozba i ne želim da vam pišem nešto što ću sasvim izvesno uraditi lošije od nje. Ona je pokazala kako Ali Smit stvara „višak vrednostiˮ za one ljubopitljive, koji bi da rone kroz tekst – ja želim da dodam da takvo predznanje nije uslov za zadovoljstvo u tekstu, već on funkcioniše na svim nivoima. Ako ste neko ko se tek upustio u čitalačke avanture, Ali Smit će vam svojim nonšalantnim šaranjem po žanrovima i stilovima poput iskusne kustoskinje pokazati šta sve književnost može (spoiler alert: može sve). Ako ste neko koga u školi gone da štreba Šekspira, a vi mislite da je prevaziđen – Ali Smit će vam pokazati da ne samo što nije, već se povampirio i čini se da nikada neće prestati da progoni modernu civilizaciju. Ako prepoznajete i Dikensa i Šekspira, moderno vajarstvo vam nije strano, zanima vas politika, ekologija i rascepljenost modernog subjekta između tehnologije i prirode, Ali Smit će vas posaditi u stolicu i staviti na najteži ispit.

Onaj koji ćete posle prepričavati, terati druge da se okušaju i govoriti: „Ali, ne, nije samo to, ima i ovo, ali bolje da ti ne prepričavam ja sad, videćeš već i sama kad budeš čitala, i obavezno mi javi utiske, baš me zanima kako si ti ovo razumela, ja sam ovako, ali čekaj, bolje da ti ne spojlujem, samo uzmiˮ. Ako ste posebna vrsta ludaka (kahm, kahm), možda počnete i da zapitkujete:

Šta više čekaš?